PROTOKOLI SIONSKIH MUDRACA

UVOD

Kada smo počeli da radimo na ovom komentaru imali smo samo osnovne konture kako bi ovo trebalo da izgleda. Odavno postoji ideja da se uradi komentar Protokola Sionskih Mudraca - ne zato da bi ih falili ili kudili, ili da bi smo dokazivali je to jevrejska ili masonska zavera. Neka je nešto od ovoga i istina, ali takve bi komentare prepustili drugima. Uostalom, mnogo je takvih ogleda gde je dokazivano da su Protokoli pisani od ovih ili onih,.. o tome ćemo se osvrnuti kasnije.

Kod Protokola je fascinantno ustvari nešto drugo. Naime, važna je činjenica da ono što se propoveda kao program u Protokolima, ustvari to neko u i sprovodi život. I to ne samo kao neki tajni program – program neke zavereničke organizacije, kako na prvi pogled izgleda, već mnogo dublje – da je to teorijsko razmatranje teorije države i prava i to izuzetno, ali u službi zla i uništenja osnovnih društvenih i moralnih vrednosti ove civilizacije.

Pokušaćemo čitaocu da pokažemo koliko je štete ova ideologija već donela svetu, koliko je samo publikovanje ove knjige pomoglo negativnim silama da dominiraju XX vekom - Hitler je svoju antisemitsku ideologiju i kampanju bazirao na Protokolima, i tako dalje.

U Protokolima su date neke činjenice istinite za sva vremena – bez obzira kako mi to tumačili i da li nam se neke stvari sviđaju ili ne, ali osnovne postavke su tu i to su zakonitosti društvenog uređenja koje važe, ali je na nama da odlučimo kako ćemo da ih koristimo. To se i u samim Protokolima stalno podvlači. Da je istina tu negde, pored nas - ali da većini nije dostupna, iz ovih ili onih razloga.

Protokoli su izuzetan učitelj vladanja, koji pokazuje ljudima šta da rade i kako, ako hoće da postignu određene ciljeve u upravljanju masama. Tako su intonirani da ispada da to znanje vladanja koristi masonsko – jevrejska zavera da bi podčinila svet svojim interesima.

I neka je to istina ili ne, ali to sada pokušavamo da stavimo u drugi plan, jer kako se može uportrebiti za postizanje negativnih ciljeva - to znanje vladanja (u Protokilima, tako lepo izloženo) može se upotrebiti i za pozitivne svrhe.

Pokušaćemo da ovde obrazložimo, teoriju upravljanja državnim mehanizmima postavljenu u Protokolima, ne da bi kritikovali ovog ili onog, već da ova znanja približimo prosečnom današenjem čitaocu, sve kao mali doprinos Teoriji države i prava. Iskoristimo Protokole kao štivo koje će nas upozoriti na ono što dolazi i ono što je došlo.

I kao što je Orvel u svojim kratkim, ali nadasve nadahnutim delima upozorio svet na mogućnost dolaska novih apologističkih ideologija, tako i ovo neka prvenstveno bude pretskazanje nečega što ne samo da će doći već je uveliko već i prisutno - a da se po pravilu i ne primećuje. U tome baš i jeste opasnost - što većini ljudi nije shvatljiv ovaj (moramo priznati genijalni), ali ipak nadasve pokvaren i izopačen mehanizam kontrole naroda i politike.

Fašisti Nemačkog Trećeg Rajha su na Protokolima sagradili moćnu kampanju protiv Jevreja, kao osnovu za potkrepljivanje vrednosti rasne nacionalfašističke doktrine. Neki bi s pravom rekli da to nije doktrina nego samo hukačka histerija. Ali zar je to prvi put da se nakaradne ideje pakuju u prihvatljive forme za samozavaravanje i samoopravdanje kako kod političara koji to donose, tako, i još više, kod poslušnika koji to sprovode? Dobro su poslužili i kao opravdanje za neuspeh Nemačke u Svetskom Ratu. Nađen je krivac – nisu to bili Nemački patrioti već – zna se ko.

Sa druge strane demokratski nastrojeni deo sveta, nije se bavio proučavanjem Protokola iz više razloga. Prvo, čak je zabranjivano i samo štampanje i čitanje njihovo, da se ne bi raspirivale antisemitske aspiracije. Drugo, i sami Jevreji, posle svega što im je učinio Hitler (kao i drugi apsolutisti pre njega), nisu hteli ni da čuju za Protokole ili slične ideje i na sve načine su samo hteli da dokažu kako je to falsifikat. Tako imamo situaciju, da umesto da se Protokoli iskoriste kao upozorenje na ono što je bilo i na ono što tek dolazi, i kao srestvo za borbu protiv političkih zloupotreba svih vrsta, dozvoljeno je da oni posluže samo u neželjene svrhe.

Bilo je za očekivati da javno obelodanjivanje ovakvog dokumenta postigne pozitivan cilj – da spreči “tajni” dokument da nanosi zlo kao kada bi bio u senci i neometan, ali ispalo je malte ne obrnuto – da je više štete nanelo njegovo objavljivanje nego da je ostao “tajni”. I samo javno objavljivanje ovakvih ideja predstavlja dalju platformu za razvoj još destruktivnijih ideologija – a da se nažalost niko ozbiljnije nije pozabavio drugom stranom ovog teksta. I Moris Žoli u svom pamfletu "Dijalog u paklu između Makijevelija i Monteskijea, ili Makijavelijeva politika u devetnstom veku, od svremenika" nije želeo da nauči buduće diktatore na političkoj sceni istorije kako da vladaju i zloupotrebljavaju vlast – nego da upozori čovečanstvo na ono što ga čeka ako se na vreme ne preduprede moguće devijacije, naročito s obzirom na moć rastućih tehnologija u oblasti masovnih komunikacija.

Ovde smo hteli upravo da pokušamo da postignemo dva cilja - prvo da se razotkrije mehanizam zloupotrebe vlasti, a zatim i da se on upotrebi, ali kao način postavljanja određenh brana u ustrojstvima savremenih demokratija kako bi se onemogućile ovakve devijacije - i očistile tamo gde ih već ima.

Nije tačno da vlast mora biti samo u sili - jeste to tako u društvima u kojima hoćemo da bude tako. Ali Srbija sa svojom slobodarskom tradicijom - sa mnoštvom dobrih, pametnih (čak genijalnih) ljudi ne mora da bude poligon za isprobavanje novih tehnika manipulacije ljudima, već da pokaže svetu kako se može živeti u harmoniji svih društvenih elemenata. Reći će neko da je to utopija - možda, ali prvenstveno će to biti ako mi budemo hteli i dozvolili da bude.

Iskoristimo baš upozorenje iz Protokola da nas nauči šta da ne dozvolimo da nam se desi (šta da nam se ne dešava). Neka svet pokuša da napravi svoj Novi svetski (rekao bih satanski) poredak - ne verujemo da će do kraja to uspeti - ali ne dozvolimo im ni da zagadjuju naše umove svojim đubretom namerno planiranim za nas. Koliko je opasna vojna intervencija spolja još je možda opasnija intervencija na naše umove (naročito naše omladine). Pa zar nam treba nešto više nego da mirno gledamo kako mlade generacije odumiru pod strašnom rukom raznih narkotika - u osnovnoj školi se počinje sa prvom cigaretom da bi se za nekoliko godina završilo sa raznim drogama. Znate li koliko naše pametne i dobre dece je već u srednjoj školi zauvek izgubljeno u vrtlogu droga?

Deca nam po celu noć 'gluvare' po kafanama (tepaju im - kafići). Mozgove nam ispiraju satanistička muzika i filmovi puni nasilja. Rani razvrat (po terminologiji iz samih protokola, a neki to zovu seksualna revolucija) uništava našu porodicu (koja je nasigurnija brana od depresija i beznađa).

Ali, neka nam čitanje Protokola pomogne da shvatimo da sve to nije slučajno - da to nije normalan tok razvoja savremenog društva - već planirano vođenje ka sveopštem haosu kako bi se uništile stare vrednosti i zamenile novim.

Setimo se samo šta je Hitler i njegova soldateska učinila svetu vodjena verom u Lucifera i njegovo ustrojstvo na zemlji. Blizu smo da se slično ponovi - samo sada sa drugom zemljom i drugim vodjom

Fascinantno je da se mnogo toga što se pominje u Protokolima kao navodni program rada, zapravo može danas sresti u praksi – od novog svetskog poretka pa do školstva i ekonomije

»U početku društvenog uređenja oni su se počinili gruboj i slepoj sili, docnije zakonima, koji su ustvari ta ista sila, samo maskirana. Izvodima zaključak , da je po zakonu prirode vlast u sili«. (P-1)

Suština vlasti je antagonizam između želja i htenja ljudi - koje izviru iz njihovog prirodnog ustrojstva - kao i ograničavanja tih želja putem sistema vlasti, ili prostije rečeno - silom.

Etičko je pitanje - da li smo mi na ovom stupnju civilizacije morali već da prevaziđemo ovakvo rezonovanje - i da putem duhovnog razvoja, a na osnovu razvijene svesti - prevaziđemo i negativne porive i tendencije i silu za njihovo kanalisanje. "Hristolika ljubav" kako kažu pravoslavni sveci govori da je to moguće, ali o tome nešto više kasnije.

»Svaka odluka gomile zavisi od slučajne ili podmetnute većine, koja, zbog neznanja političkih tajni, donosi apsurdnu odluku koja unosi klicu anarhije u upravu.«

Koliko je ovo nažalost, tačno - nismo li se svi u svojoj praksi uverili u tako nešto - na raznim sastancima, ovih ili onih tela preduzeća, ustanova ili državnih organa.

Pogotovo pravnici u svojoj praksi - ili bolje reći organizatori skupova gde se nešto odlučuje (bilo tajno ili javno) znaju - koliko je važna većina i to:

- Od kojih je ljudi sastavljena?,

- Kolika je ta potrebna većina, jer ako nemamo dovoljno ljudi za "našu stvar", onda je bolje da potrebna većina bude manja, odnosno da celo telo koje odlučuje bude što manje, dalje,

- Kako se formuliše pitanje za one koji glasaju jer su ljudi po pravilu sugestibilni i glasaju u većini slučajeva za afirmativni predlog: "Ko je za"?,

- Nije svejedno ni koje je po redu pitanje koje treba da prođe?

I ako to sve znamo - a i dalje se koristimo mehanizmima odlučivanja većine i to bez zaštite od ovakvih zlouptreba kakve smo gore pomenuli - gde zapravo opet odlučuje manjina, ali se sakriva iza odluka navodene većine - sa pravom se moramo zapitati: Zašto je to tako?

Da li je to namerno iskrivljenje demokratskih tvorevina, ili su one samo perfidan način da se zakamuflira sistem vlasti manjine?

Da li je u samom srcu ovakavih odlučivanja (i šire, svih demokratskih tvorevina) crv koji ih negira i onda su zloupotrebe nužne, ili jednostavno neuka većina dozvoljava da njome manipuliše pokvarena manjina?

Sve su to teška pitanja i nemamo pretenzije da na njih možemo dati apsolutan odgovor, ali i sama pitanja zapravo su neki odgovor ako se uopšte postave.

Demokratija bi mogla biti "prava" samo ako vuče svoju snagu iz društvenih normi (običaj, moral,..), a ne iz nametnute (često) zakonske norme koja kodifikuje želju neke neformalne grupe - manjine, a to nije nešto što proizilazi iz želja i potreba naroda.

Znamo da je nabolji onaj zakon koji kodifikuje neku društvenu normu koju ionako većina poštuje (kao na primer da je zabranjeno krasti ili ubijati i slično).

Ima, ne malo, zagovornika koji tvrde da je nemoguće primeniti na državno uređenje i političku vladavinu običajne ili moralne norme, ali se sa time ne bi mogli niti smeli u potpunosti složiti - tačno je da je bogastvo odnosa u državnom upravljanju nešto što prevazilazi okvire običaja ili morala, ali i ovi daju sasvim lepu osnovu za svaki društveni odnos da se na njima može izgraditi.

Državni apart je jako osetljiv mehanizam i u njegovom ustrojstvu mora postojati čvrsti red i hijerarhija, ali to nije suprotno etici - itekako bi moglo da postoji društvo gde hijerarhija nije na sili i strahu, već na shvatanju velike većine ljudi da je upravo takvo ponašanje ispravno - tačnije postojanju svesti svakog pojedinca o njegovoj društvenoj ulozi. Zar i svaka verska zajednica nije takav sistem gde se tačno zna svačije mesto, a vrlo je slična državnoj organizaciji, pa čak i kod nekih destruktivnih, kriminalnih organizacija kao što je mafija - gde se svi ponašaju po nekom davno utrvrđenom običaju koji smatraju za jedini ispravan obrazac ponašanja, bez obzira da li je tako – ali, važno je reći da je takav sistem moguć, ali i tu su tek moguće zloupotrebe (zato je i data kao primer italijanska mafija). Naš samoupravni socijalizam je isto tako bio (sada je već istorija) jedan idealno zamišljen sistem, ali nije odoleo zloupotrebama - ili je baš tako i napravljen da bi mogao zakamuflirati vlast manjine?

11. “Politika nema ničega zejedničkog sa moralom. Vladalac koji se rukovodi moralom nije političar, te stoga nije čvrst na svome prestolu. Ko hoće da upravlja mora pribegavati licemerstvu i lukavstvu. Velike narodne osobine – otvorenost i poštenje – poroci su u politici, jer oni obaraju sa prestola bolje i sigurnije nego najači neprijatelji. Ove osobine treba da budu atributi gojskih država, mi pak ne moramo se rukovoditi njima.”

U protokolima dakle jasno stoji da politika nema ništa zajedničko sa moralom - i tu su u pravu, ako se na politiku gleda kao na sistem upravljanja manjine neukom većinom, ali to upravo potvrđuje gore navedeni komentar.

U današnjim društvima je takođe očigledno da su države koje su zanovane na više demokratije i etički nastrojenim vođama – da su ranjivije prema spoljašnjem i unutrašnjem neprijatelju, ali to je zato što je tu moral samo u svesti vođe da ne čini zloupotrebe i zlo narodu, a ne u svesti mase da se ponaša u skladu sa opštim potrebama, pa je tu i spremnost da se suprostavi svakom neprijatelju.

12.»Naše pravo je u sili. Reč »pravo« je apstraktna i ničim dokazana misao. Ta reč ne znači više nego: dajte mi ono što hoću, da bih time pribavio dokaz da sam jači od vas.

Gde počinje pravo? Gde se ono završava?

U državi, koja je slaba organizacija vlasti, bezličnost zakona i vladaoca koji su obezličeni umoženim, zbog liberalizma, pravima, u toj državi ja crpem novo pravo: da jurnem po pravu moćnog i da zbrišem sve postojeće poretke i ustanove i da postanem gospodar onih koji su nam prepustitli prava svoje sile, odrekavši se njih dobrovoljno, liberalno…

19. Pogledajte na pijane životinje, onesvešćene vinom, na čiju je neograničenu upotrebu dato pravo zajedno sa slobodom. Nećemo valjda dopustiti da i naši dođu dotle…

Narodi gojski zaneti su alkoholnim napicima, a omladina njihva ošašavila je od klasicizmai ranog razvrata, na koji ih je podbadala i nagonila naša agentura - guverneri, lakeji, guvernante – u bogatim kućama,pomoćnici, kelneri i naše ženskinje – u mestima gde se goji vesele i zabavljaju. U ove poslednje ja ubrajam i takozvane »dame iz sveta«, njihove dobrovoljne sledbenice u raskoši i razvratu

(P-1)

"U Srbiji nećeš moći da razlikuješ ko je muško, a ko je žensko čeljade. Svi će iste ‘aljine nositi. Ta nesreća će nam doći sa drugih strana, ali će se kod nas najviše zadržati.

Narod će izglupiti i glupiti sve više. Rađaće se ljudi, a da neznaju ko im je djed, a ko pradjed. Ljudi će mišljeti da sve znaju, a ništa znati neće.

...Nečastivi će ući u ovaj narod i u postelju legati sa srpskihjem sestrama, majkama i ženama. Praveći im taku decu da među Srbima, otkako je veka i sveta goreg roda biti neće.

Rađaće se sve sami sinji kukavac, a da niko neće u snazi biti da rodi pravog junaka."

(Iz Kremanskog proročanstva)

 

Zar to nije ono što se upravo dešava nošoj omladini (i ne samo našoj)? Da li je paranoja, ako kažemo da je opijanje omladine u kafićima, drogiranje i celonoćni život, posledica neke globalne zavere?

Da li je to onda smišljeni način za uništavanje jednog naroda ili više naroda - da li je to genocid?

Svakako mnogo perfidniji nego u fašističkim logorima smrti. Udariti na mladost, je isto što i udariti na budućnost jednog naroda.

Sociolozi i psiholozi su ove pojave proučili i objasnili (i nije nam ovde cilj da to radimo), ali uglavnom se sve svodi na fenomenologiju problema, a suština je i dalje prikrivena.

Dvadesetih godina ovog veka 'seksualna revolucija' je smatrana idejom malog broja bolesnih umova. U isto vreme u koje je Kolontaj, Lenjinova verna sekretarica, učila sovjetske žene da imati seksualni odnos s nekim ne znači više od 'ispijanja čaše vode'. Američka revolucionarka Margaret Sejdžer osnovala je društvo 'Planetarnog roditeljstva'. Propagirala je promiskuitet među tinejdžerima i upućivala ih da nesputano istražuju osblast polnosti.

Uz to, predviđala je sterilizaciju koja će obuhvatiti sve 'niže' rase: crnce, Jevreje, stanovnike Južne Evrope, hrišćanske fundamentaliste i mentalno zaostale. Ostali će se razmnožavati da bi stvorili višu, gospodarsku rasu... Tako su ideje Vilhelma Rajha - učitelja orgazmičke revolucije (http://arhiva.glas- javnosti.co.yu/arhiva/2006/10/22/srpski/G06102101.shtml), Kolontajeve i Sejndžerove sada postale 'opšte dobro' svetske civilizacije, a seksualno vaspitanje je već poodavno zamenilo veronauku u školama. Čovek je podeljen na erogene zone i prestao je da ljubav poima van konteksta polnog čina. Svedoci smo procesa polaganog uništenja porodice kao onovne ćelije društva - koliko udeo u tome ima i rastuća pornografija na svakom koraku  (seksualna revolucija, na koju svi blagonaklono gledamo), - ona je sigurno jedan od uzroka – ali, odakle ona, ko je pokretač toga?

Obično se tvrdi da su to zakoni razvoja društva, ali to ne objašnjava ništa - da li je objašnjenje iz protokola ispravnije - rani razvrat - zacrtano kao sredstvo i cilj.

Ni jedna autoritarna država (pa ni socijalistička) nije se mogla zasnivati samo na volji nekolicine iz upravljačkog vrha - već je, na neki način, morala zadobiti masu - nije pravi termim "zadobiti" - bolje je reći prisiliti, ali baš odgovarajući pojam (sem možda manipulacija) i nemamo, jer neki diktator koristi grubu silu i zastrašivanje - kao Rim na primer, ali u socijalizmu se otišlo nekoliko koraka dalje - idejama iz Protokola. Ovde se perfidno zadobilo poverenje masa da se radi sveopšteg dobra čine sva nedela koja se čine. Bitno je "spasiti svet" - spasiti masu radnika i seljaka lošeg života i eksploatacije od strane manjene na vlasti. Sada su svi (kao bajagi) na vlasti - predstavnici masa. To je razvijeno i u nauku - Marksizam, Lenjinizam,.. Čovek se žrtvuje, živi čak mnogo gore nego ranije, ali u pitanju je opšta žrtva za neko imaginarno bolje sutra - bitno je da su svi jednaki (u nemaštini). Čeka se bolje sutra i verujemo u bolje sutra kao u religijskim sistemima gde se čeka bolje sutra posle smrti.

U samoupravnom socijalizmu se otišlo i još dalje. U Titovoj Jugoslaviji se nije loše živelo. Postavlja se pitanje kako je to bilo moguće kada znamo da ekonomija socijalističke privrede nije održiva i ekstenzivna je? Bio je to veliki eksperiment da se pokaže u praksi model kakav će biti - kako će se živeti - kada Princ Judejski stupi na presto (kako kažu Protokoli) – a mi bi rekli princ tame.

Velike strane dotacije su održavale ekonomiju zemlje dok je Tito bio živ, jer to i jeste bilo njegovo delo. Važno je da je narod odvojen od svake vlasti putem najperfidnejeg od svih sistema za manipulaciju masama - delegatski sistem. Vrh vlasti je nedodirljiv jer ga narod ne bira - on bira delegate, oni dalje druge delegate i tako - malte ne u nedogled. A sve u formi najveće demokratičnosti. Protokoli o tome jasno govore.

Na šta je rastući komunizam sve bio spreman, vidi se na našem primeru u periodu II svetskog rata, ili bolje reći socijalističkoj revoluciji koja je tada sprovedena - setimo se šta se dešavalo u Jugoslaviji za vreme drugog svetskog rata i neposredno posle kada je socijalistička vlast koja samo što se ustoličila – divljala naročito u Srbiji kao pravoslavnoj zemlji. Prosto je neverovatno kako narodi podnose ova maltretiranja, verovatno se plaše da može uvek biti i još gore i plaše se zapravo promena, ali nije baš sve tako jednostavno, napred rečeno u Protokolima to lepo objašnjava. Ali priznaćete da, po pravilu, niko od nas i nije razmišljao na taj način. Zaključak izvedite sami.

Da bi smo srušili Gojsku industriju, mi ćemo pustiti u pomoć špekulaciji silnu potrebu za raskoši, nezajažljivoj raskoši, koju smo uspeli da razvijemo među Gojima. (potrošačko društvo) 7. Podići ćemo radničke nadnice, koje svejedno neće doneti nikakve koristi radnicima, jer ćemo istovremeno izazvati poskupljivanje najglavnijih životnih namirnica, (kontrolisana inflacija) tobož usled opadanja zemljoradnje i stočarstva, a sem toga, mi ćemo vešto i duboko potkopati izvore proizvodnje, 8. naviknuvši radnike na anarhiju (samoupravljanje) i alkoholna pića i preduzevši zajedno sa tim mere da se sa zemlje oteraju sve inteligentne gojske snage. (Migracija selo – grad kod nas sedamdesetih godina, da bi se stvorio što veći sloj radnika, proletera koji zavise od mesečne plate, a uništilo selo i seljački sloj koji je nezavisan od nadnice) 9. Da bi pravo naličje stvari ostalo za Goje neprimetno, mi ćemo ga prikriti tobožnjom težnjom da poslužimo radničkim klasama i velikim ekonomskim principima, koje vrlo aktivno propagiraju naše ekonomske teorije. (P-6)

3.decembra 1910.godine u broju 297. “Moskovskih Vjedomosti” štampan je članak “radnički pokret u Zapadnoj Evropi”. Donosimo sledeći citat iz njega:

… Uopšte osnovni je uzrok svih sukoba u poslednje vreme radnička nadnica – radnici forsiraju, traže povećanje njeno. Ovi zahtevi se prikrivaju ponekad drugim motivima, kao na primer novim načinom proračunavanja zarade, ali se ipak svi sukobi svode na povišenje radničkih nadnica. U železničarskom štrajku u Francuskoj otvoreno je bio postavljen zahtev da minimalna zarada železničkog službenika bude povećana od 4 na 5 franaka dnevno. Ne ulazeći u pitanje koliko su ostvarivi ti zahtevi mi ćemo se zaustaviti na onom ozroku koji ih je izazvao. U svim državama Zapadne Evrope opaža se poslednih godina znatno poskupljenje životnih namirnica. O tome svedoči takozvani “Index number”. Ali u taj “index” ulaze veoma raznoliki predmeti koji ni izdaleka nemaju podjednak značaj u pogledu životnih potreba, kao na pr hleb, gvožđe, svila, duvan i tome slično, jer dok su jedni neophodno i bitno potrebni, drugi se javljaju kao raskoš. Drugo “Index number” ne predstavlja srednje cene izvesnog perioda već se one podešavaju za izvesne rokove, te prema tome njegova kazivanja odražavaju slučajna kolebanja cena. Usled toga uzimamo prema službenoj statistici Nemačke (1910.) srednje godišnje cene najvažnijih artikala: ražanog brašna, pšeničnog brašna, svinjskog i ovnujskog mesa i izvodimo iz njih srednje cene za dva petogodišnja perioda od 1899 do 1904 , i od 1905 do 1909 godine.Dobija se čudan sticaj i podudaranje, da su se cene ovih najneophodnijih životnih namirnica povećale u drugiom petogodišnjem periodu prema prvom podjednako na 19%.

List se čudi takvoj podudarnosti.

Da li će Protokol broj 6 Sionskih mudraca rasterati sve te njegove nedoumice?

Još jednom moramo da podvučemo da nam nije bila namera da ovde otkrivamo svetske zavere – ne da bi se pravdali nekome, ili iz nekog straha – već zato što smatramo da je to u krajnjoj liniji i manje važno. Prosto zato što u današenjem društvenom uređenju (na svestkom nivou) postoje mnoge devijacije i nesavršenosti. Nije bitno da li su one posledica namere nekog zlog uma, ili su naprosto zakonomersnosti razvoja ljudskog društva koje teži ka savršenosti i na tom svom putu ka svetlosti pravi manje i veće greške, kao dete koje se tetura i pada dok ne na uči da hoda kako treba – ali ovde je na jednom mestu postavljena teorija vladanja (možete naći i neki verovatno prikladniji naziv) kao nigde drugde i šteta je da ostane u senci iza spoljašnjosti Protokola kao jednog programa za osvajanje sveta, odnosno, programa za stvaranje nove svetske jedinstvene vlasti, nekog novog globalnog carizma.

NASTANAK PROTOKOLA

Protokoli kao veliki falsifikat

Svako izdavanje Protokola, Jevreji širom sveta odlučno napadaju, (i rekli bi s pravom). Svako ko je pročitao tu knjigu razumeće i zašto.

Za njih je ovo falsifikat sačinjen od strane Ohrane (tajne policije carske Rusije). Napisana je da se za sve nedaće okrive Jevreji i prema njima izazove mržnja.

Žoli, posvećenik drevnog reda Rozenkrojcera, vaskrsnuo je ideje Makijavelija u obliku opominjujućeg predviđanja budućeg načina zloupotrebe vlasti koji bi mogao biti upotrebljen za dominiranje masama. Predviđajući masovne komunikacije i mnoge deliće tehnologije dvadesetog veka sa njegovom trenutnom kontrolom nad političkim životom, on je upozoravao čovečanstvo na "genezu novog tipa carizma".

(Trevor Revenskroft)

Protokole je koristio i Adolf Hitler kada je hteo da izazove antisemitska osećanja među Nemcima.

Jevreji kažu da je besmislena tvrdnja o jevrejskoj zaveri da vladaju celim svetom. Po njihovoj verziji nastanka protokola, Ohrana je preradila pamflet Morisa Žolija »Razgovor u paklu između Monteskijea i Makijavelija«. Napisan još 1862.godine u Ženevi, a uperen protiv apsolutističke vlasti Napoleona III u Francuskoj.

U spisu »Ka jednoj racionalnoj teoriji tradicije« Karl Poper (SirKarl Raimund Popper - nemački filozof jevrejskog porekla) kaže da se u društvenom životu ništa ne odigrava onako kako smo zamislili i da uvek ima neželjenih posledica koje se nikako ne mogu eliminisati. Zato je odlučno protiv svih 'teorija zavere' koje bi globalizovale pokušaje manjih ili većih grupa da utiču na svetsku politiku u smislu osvajanja opšte vlasti (kako se obično pripisuje Masonima).

Ovo su zastupale uvek levičarske snage i partije liberalne orijentacije.

S druge strane oni koji veruju u 'teoriju zavere' dokazivali su da protokoli nisu pamflet i falsifikat, a glavni argument im je to da »neko« svojim delovanjem potvrđuje mnoge stavove iz ovog teksta.

Za Protokole se tvrdilo da prestavljaju zapis toka Svetskog kongresa Jevreja održanog u Bazelu 1897, na kome su doneti planovi za postizanje dominacije nad svetom.

Od pozanatih knjiga takve prirode je i ona Viktora Marzdena pod nazivom »Sionski protokoli«. (http://www.biblebelievers.org.au/protocol.htm) On je bio dopisnik 'Morning posta' iz Rusije.

Po njemu istorija protokola je ovakva:

Ruski obaveštajni agent u Parizu g-đa Justina Glinka dobavljala je važne informacije koje je prosleđivala generalu Orgevskom u Sankt Petersburg. Na spisku njenih plaćenika nalazio se i izvesni jevrejin, Jozef Šorst, član Pariske masonske lože 'Mizraim'. Jednog dana 1884. godine Šorst je ponudio informacije od velike važnosti za Rusiju, a za uzvrat je tražio 2500 franaka. Suma je stigla iz Rusije i predata je Šorstu koji je g-đi Glinki uručio izvesne dokumente. Šorst je kasnije otišao za Egipat gde je, po izveštaju francuske policije, bio misteriozno ubijen. Original zajedno sa prevodom poslat je Orgevskom koji je sve to uručio svom pretpostavljenom generalu Čerevinu. Ovaj je trebalo da dokument preda lično caru, ali budući da je bio dužnik ruskim Jevrejima, on je dokument jednostavno sklonio u arhivu. U međuvremenu se u Parizu pojavio jedan pamflet koji govori loše o ruskom dvoru i pošto se sumnjalo da je u to umešana i g-đa Glinka, njoj je naređeno da se vrati u Rusiju. Tu je bila prognana na svoje imanje gde je zapovedniku okruga Alekseju Suhotinu dala kopiju dokumenta koji mi danas poznajemo kao »Protokoli sijonskih mudraca«. Suhotin dokumente pokazuje svojim prijateljima Stepanovu i Nilusu. Stepanov 1897. godine privatno izdaje Protokole, a profesor Sergej A Pilus prvi put ih objavljuje u Carskom selu 1901.godine. Nilusov prijatelj G. Butmi takođe je izdao Protokole i jedan primerak ovog izdanja nalazi se od 10.08.1906.godine u Britanskom muzeju.

Januara 1917.godine Sergej Nilus je pripremio drugo izdanje dopunjeno i 'dokumentovano'. Međutim, pre nego što je došla na tržite, kniiga je zaplenjena i uništena po naređenbju Arona Kirbiza, poznatijeg pod imenom Kerenski. Nekoliko primeraka ipak je sačuvano i prebačeno na zapad. Knjiga je izdavana 1919. u Nemačkoj, 1920. u Engleskoj i Francuskoj, i iste godine i godinu kasnije i u SAD. U Jugoslaviji knjiga je izdata 1929. u Split, 1933. u Beogradu, zatim ponovo 1941. po dolasku nacista u okviru antimasonske izložbe, a sada ima i svoje najnovije izdanje 1994. godine od strane kuće »Velvet« koje je zabranjeno, kao i druga.

I uglavnom ovaj stav i preovlađuje u savremenim naučnim krugovima - da su protokoli potpuni falsifikat, spis u celini sumnjiv. Da su ga nosioci antisemitskih interesa podmetnuli sa namerom da se ozloglasi judaizam.

Ali, dali baš smemo tako odbaciti protokole?

Oni sami snažno svedoče protiv takvog zaključka, jer sadrže jedan broj zagonetnih napomena - koje sasvim očigledno nisu judaističke, tako da ih sigurno nije mogao smisliti neki lukavi prevarant.

Nijedan antisemitnski falsifikator sa makar malo pameti nikako ne bi umešao takve napomene u nameri da stvori nepoverenje u judaizam, jer niko ne bi verovao da su one jevrejskog porekla.

Pođimo redom i iznesimo neke od njih na koje bi smo skrenuli pažnju čitaocima:

- U tekstu se u više navrata govori o dolasku masonskog kraljevtsva i kralja sionske krvi koji će vladati tim masonskim kraljevstvom. Izjavljuje se da će budući kralj biti izdanak dinastičkog korena kralja Davida. Tvrdi se da će kralj Jevreja biti stvarni papa i patrijarh međunarodne crkve.

Kao izraz jevrejske misli, stvarne ili izmišljene, takve izjave su bukački besmislene. Još od biblijskih vremena ni jedan kralj nije imao mesta u jevrejskom predanju, a samo načelo kraljevanja je postalo potpuno beznačajno.

Zamisao o kralju bila bi isto toliko besmislena jevrejima 1897,g, koliko i danas, a ni jedan falsifikator nije mogao biti neobavešten o toj činjenici. Čini se zaista da su navedene napomene pre hrišćanskog porekla nego judaističkog.

Tokom poslednja dva milenijuma jedini kralj Jevreja bio je sam ISUS - a on je prema jevanđeljima bio od dinastičkog korena Davidovog.

Ako neko izmišlja jedan spis i pripisuje ga jevrejskoj zaveri zašto bi unosio tako nesumnjivo hrišćanke prizvuke. (Na ovome ćemo se podrobnije zadržati nešto kasnije).

- Tekst Protokola se završava neobičnim iskazom: "Potpisano od strane predstavnika Siona 33 stepena".

Zašto jedan antisemitski falsifikator ne bi pokušao da okrivi sve Jevreje umesto samo nekolicinu onih koji sačinjavaju predstavnike Siona 33 stepena? Zašto ne bi objavio da su spis potpisali, recimo, predstavnici međunarodne jevrejske skupštine? Teško da predstavnici Siona 33 stepana uopšte deluju kao da se odnose na judaizam ili na ma kakvu međunarodnu jevrejsku zaveru. U najboljem slučaju izgledalo bi kao da je to samo masonski spis, a znamo da 33 stepen u masonstvu pripada takozvanoj strogoj pokornosti sistema slobodnog zidarstva kojeg je uveo Hunt na zapovest svojih nepoznatih predpostavljenih čiji je pripadnik bio Čarls Redklif. Važno je reći da gornje razrede ovog reda čine najniži razredi tajnog reda Sionskog priorata.

 

Zašto i kako su se Protokoli pojavili u javnosti smatramo nebitnim i pored činjenice da su bili velika i dobro čuvana tajna, kao i svaki plan o delovanju bilo koje organizacije koja drži do sebe i ima iole ambicije da plan realizuje.

A dogodilo se i ono neminovno: Što je dokument tajniji, važniji, za drugoga zanimljiviji, raste mu mogućnost da se banalno otkrije.

Masonerija pokušava na sve moguće načine dokazati da su Protokoli anti-semitski pamflet i povezati ih sa satirom Morisa Žolija o Napoleonu III.

Protokole pobiti izuzetno je teško, čak i ako ih proglasite i falsifikatom ne možete ih odbaciti. Naime, neko je izgleda prigrlio taj "falsifikat" i sprovodi ga u delo.

Pored najčešće citiranog štampanog teksta Protokola do kojeg je došao Sergej Aleksandrović Nilus i objavio 1902.g, u izdanju IKP "Velvet" Beograd 1994.g, postoji tekst protokola do kojega je došao i drugi Rus - Jurij Butmij i koji je objavljen 1901.godine.

Oba teksta su skoro potpuno ista - nije podudaran redosled i broj sednica, a javljaju se i rečenične razlike u tekstu pojedinih sednica.

Analizu razlike Butmijevoj i Nilusovog teksta dao je Mihajlo Popovski u knjizi "Tajni svet masona " i u završnom komentaru samih Protokola M. Popovski napominje:

"Butmijev tekst niko nije opovrgao. A kako i bi kada je najveći deo onoga što se nalazi u njegovom štivu sadržano u trima ranijim govorima ili spisima Triju jevrejskih rabina:

 

Autentičnost ovih spisa nikad nije poricana i ni sa koje strane. Za naše razmatranje od značaja je to da ono što je rečeno u ovim trima spisima, rečeno je i Butmijevom štivu. Ne određujući se čvrsto u stavovima, želja nam je bila da produžimo onamo gde su masoni stali."

Sve ovo govori u prilog autentičnosti teksta Protokola - ali ne u smislu cionističke, judaističke zavere već kao spis nekog tajnog hrišćansko - jevrejskog reda ili društva.

ZLOUPOTREBA PROTOKOLA KAO SRETSVO ZA PROGANJANJE JEVREJA

Proganjanje Jevreja

Protokoli su bili pogodni da posluže rastućem nacionalizmu u Nemačkoj da opravda svoju mržnju prema Jevrejima u doba dolaska Hitlera na vlast. Baš zahvaljujući tome su i dobili širu popularnoast.

Da bi se Protokolima dala maksimalna uverljivost, ispletena je složena prevara da bi se dokazalo kako internacionalni kongres Jevreja održan u Bazelu nije zapravo bio posvećen svojim proklamovanim namerama, već kao platforma daljim Cionističkim tendencijama u osvajanju sveta.

Zagovornici teorije da su Protokoli falsifikat tvrde da je Opaki Nilus komentarisao: "Novi cionistički pokret rođen je iz daleko ružnijih pobuda. Njegova tajna namera je neograničena vlast nad čitavim svetom. Na konferenciji u Bazelu vodeći rabini iz zemalja širom Evrope i Amerike skupili su se da sačine planove kako da porobe čitavo čovečanstvo. Pripremali su se za dolazaka Antihrista koji će se roditi kao Jevrej. Pod vođstvom Antihrista Jevreji će ispuniti svoje konačne ciljeve 'Izazvaćemo previranja, napetosti i sukobe' - 'Razuzdaćemo užasan rat na svetu... Doteraćemo ljude u takav tesnac da će nam dobrovoljno ponuditi vođstvo kojim ćemo zavladati čitavim svetom' - kažu Protokoli.

Objašnjenje kako su Protokoli dospeli u nejevrejske ruke bila je, po Jevrejima, druga prepredena laž. Nilus je tvrdio da je jevrejski kurir koji je nosio stenograme toka konferencije u Bazelu potkupljen da ih razotkrije. Za veliku svotu gotovine trebao je da dozvoli agentima Ohrane (tajna policija carske Rusije), da naprave kopiju pre nego što ih isporuči radi bezbednog čuvanja u arhivama masonske lože 'Izlazećeg sunca' u Frankfurtu.

Protokoli su izazvali talas uskipele mržnje prema Jevrejima, koji su postali glavni krivci za izgubljeni prvi svetski rat i veliku ekonomsku krizu dvadesetih godina, a na kojoj mržnji se Adolf Hitler i uzdigao do moći.

Osnovni rad za dokument prvobitno je napisao u obliku satire francuski advokat po imenu Moris Žoli, koji je želeo da ismeje političke aspiracije Napoleona III. Naslov Žolijevog dela je bio: "Dijalog u paklu između Makijevelija i Monteskijea, ili Makijavelijeva politika u devetnstom veku, od savremenika".

Žoli je brzo završio u zatvoru, ali je ovo delo nastavilo da se i dalje štampa u tajnim štamparijama.

I upravo taj duh upozorenja, predviđanja toka istorije (kao i Orvel kasnije) sadržan u esenciji Žolijevog dela, ali isto živ i u Protokolima, je ono na šta i treba posebno obratiti pažnju, jer koliko god da je izlaženje Protokola u javnost, nanelo štete celom čovečanstvu, može se itekako upotrebiti da bi se ljudi baš i upozorili na ovakve devijacije aktuelne svetske politike, koja se dešavala i koja se i dalje dešava.

Demon koji se pretvarao da govori u ime Jevreja zapravo je dao osnova za ideje vodilje uspostavljanja i prevlasti nacističkih rasnih teorija, kasnije razrađenih u "Mitu dvadesetog veka" Alfreda Rozenberga.

Ovaj je konačnu verziju Protokola doneo novembra 1918.godine u Minhen iz Rusije. Njegovo unapređenje - čak do mesta rajhslajtera nacističke partije i njenog službenog filozofa, odigrala se zbog toga što je uručio Adolfu Hitleru plan osvajanja totalne moći - "Protokol Sijonskih mudraca".

"Protokoli Sijonskih mudraca imali su upravo predviđeni efekat među nemačkim intelektualcima koji su uzalud tragali za žrtvenim jagnjetom koje će objasniti poraz faterlanda u svetskom ratu. Najzad su poverovali da su pronašli pravo objašnjenje kako je Nemačkoj zaboden nož u leđa dok su se njeni lojalni vonici još borili na francuskom tlu. Opaka i gnusna jevrejska zavera najzad je razotkrivena". (Trevor Revenskroft)

Rozenberg i pored jevrejskih predaka, zadobio je ulazak u Tule Gwezelšaft tako što je pokazao Protokole Ditrihu Ekartu, koji se divlje uzbudio dok je čitao sadržaj. Rukopis je izazvao slično slavlje na sastanku tulskog komiteta održanom da bi se raspravljalo o najdelotvornijem načinu objavljivanja dela.

Nezavisni izdavač, Ludvig Miler iz Minhena je odabran da prvi objavi izdanje dela.

Nećemo da polemišemo o teoriji zavere i kolektivnoj krivici, ali je činjenica da su u protokolma date neke univerzalne vrednosti, a na kojima počivaju sve vlasti sklone samodržavlju i despotizmu. One su oduvek imale plodno tlo u ovakvom stanju kolektivne svesti i mogu itekako poslužititi da se manipuliše masama. Hitler je bio navodno protiv protokola i masona i progonio ih i ubijao, ali mu nije smetalo da koristi u svojoj borbi za vlast i održanje vlasti, baš osnovne pricipe iz protokola.

Da bi se moglo pravilno razumeti nastajanje Protokola, njegova zloupotreba i nadasve zli duh na koji je Žoli pokušao da upozori svet, a kome su Protokoli tako dobro poslužili, naročito kroz oteleotvorenje majstora zla - Adolfa Hitlera, mislimo da je potrebno da napravimo jedan kratak pregled istorije religiske misli, ili tačnije ezoterijsko - religijske misli, jer bez njegovog bar osnovnog poznavanja nije moguće ni pravilno razumeti događanja oko protokola i naročito njegove zloupotrebe u doba fašizma u Nemačkoj, pa i danas u svetskom nastojanju određenih krugova da globalno zavladaju svetom. Kao i da se osvrnemo malo na Hitlera kao satanistu i posvećenika zla, što je širim, ne-ezoterijskim krugovima na žalost jako malo poznato.

Hitler kao satanista

Ko je bio Hitler?

 


Iz misterija - moglo se samo proročki nagoveštavati da će se tokom vremena pojaviti jedan čovek (Hrist) sa takvim astralnim telom, u kome će svetlost sunčevog duha - i pored Lucifera, doći do svesti pomoću životnog tela bez naročitih duševnih stanja. - R. Štajner


Jedan od ljudi koji je najviše uticao na samog Hitlera kroz njegovo upućivanje u tajne nauke je svakako Ditrih Ekart, često nazivan spiritualnim osnivačem nacizma.

U 'Majn kampfu' Hitler opisuje Ekarta kao: "Jednog od najboljih koji su posvetili život buđenju našeg naroda svojim pisanjem, svojim mislima i, najzad, svojim delima".

A šta je bilo to konačno delo malo je šire poznato. To je posvećenje Hitlera u čudovišni sadistički magijski ritual sličan ritualima koje je izvodio Landulf II u Kalot Enbolotu u devetom veku.

Ekart je bio pripadnik Tulske grupe u kojoj je brzo zauzeo vodeće mesto, oformivši jedno uže jezgro od ljudi koje je posvetio tajnim znanjima višeg stepena.

17.avgusta 1918.g. u mondenskom minhenskom hotelu "Četiri godišnja doba" Zbeotendorf je osnovao mihnesku ložu nemačkog reda, koja je dobila ime "Društvo Tule" (Tula je ime legendarne zemlje koja leži na krajnjem severu. Po mišljenju novih okulista, Tula je Atlantida, koja je, navodno, izčezla 850 hiljada godina ranije). Društvo se pridržavalo složenih rituala. Princip je bio bespogovorno pokoravanje glavi saveza, što su, inače, tumačili bukvalno. Stvar je u tome, što su u "Tule" stupili mnogi veoma bogati ljudi – knez Gustav fon Turn i Taksis, krupni industrijalci, dvorani bavarskog kralja, ministar pravde Bavarske, predsednik policije Minhena i njegov zamenik Vilhelm Frik, poznate sudije, profesori, naučnici itd. Mnogi od njih mogu se naći kasnije u redovima nacista.

Zbotendorfov naslednik na funkciji čefa "Društva tule" bio je Hans Dan, a kasnije i Johan Gering.

Na Ekarta je najviše uticala u to doba teozofska literatura, posebno pisanja gospođe Blavacki i nadahnuće za ponovno stvaranje mita o Tuli gotovo je isključivo izvlačio iz njenog trotomnog dela 'Tajna doktrina'. Prvobitna koncepcija modernih tulista bila je izuzetno gruba i naivna. Sofisticirane verzije legende o Tuli tek su se postepeno razvijale u rukama Ditriha Ekarta i generala Karla Haushofena, a kasnije još usavršene i proširene pod upravom SS Rajhsfirera Hanriha Himlera, koji je terorom naveo veliki deo nemačkog akademskog sveta da pruži profesionalnu pomoć u pokretanju mita nemačke rasne superiornosti.

Unutrašnje jezgro tulske grupe činili su isključivo satanisti koji su se bavili crnom magijom - bili su posvećeni uzdizanju svoje svesti uz pomoć rituala do spoznaje zlih i neljudskih inteligencija u univerzumu i dostizanja načina komunikacije sa tim inteligencijama, a majstor i duhovni vođa, poznavalac tog kruga bio je Ditrih Ekart.

Kada se susreo sa Ekartom Hitler je posedovao već ne mala iskustva na planu proširenja svesti na temu ujedinjena sa anti-duhom povezanim sa Longinovim kopljem u Beču, a naročito kada je ležao oslepljen iperitom u stanju prisilnog transa u vojnoj bolnici novembra 1918.g.

Oblici ritualne magije preko kojih je Ekart dalje posvetio Hitlera slični su užasnoj seksulanoj magiji Alistera Kroulija, (O.T.O), a delom i izvedeni iz nje.

 

Pred punom pažnjom stražara ćelija za osuđenike na smrt, službe bezbednosti zadužene za Ninberške zatvorenike, koji su uglavnom pazili na dodavanje otrova kojim bi osuđenici sebi oduzeli život i tako izbegli smrt vešanjem - pukovnik SS Volfram fon Silver je pobožno klekao, dok je izvesni Fridrih Hajšler (okultni majstor, jedan od najvećih poznavaoca Tajne doktrine u to doba) pevao reči crne mise, konačne himne obožavanja sila zla koje su mu čekale dušu sa druge strane groba. Tako je fon Silver pravedno osuđen za svoja zverstva u čudovišnom zločinu protiv čovečanstva otišao pez pokajanja na vešala, ali do kraja dosledan svom crnomagijskom verovanju.  (T. Revenskroft)

Agarti i Šambalah

Agarti i Šambalah

Slepilo i neznanje savezničkih oficira službe bezbednosti zaduženih za ninberške osuđenike bili su toliki da nisu prepoznali čak ni demonsku prirodu 'poslednjih obreda' datih najvažnijim osuđenicima koji su čekali dželatovo uže. Uglavnom se sa podsmehom gledalo na smešna bajanja najviših oficira SS i to se pripisivalo njihovm ludilu zbog straha od skorog kraja. Malo je ko znao istorijat nastanka satanizma u Nemačkoj Hitlerovoj mašini i koji je značaj imala ova destruktivna ideologija na uspon Hitlera ka vlasti i činjenicu da su svi najviši oficiri oko Hitlera bili okultni posvećenici crne magije.

Vratimo se za trenutak ezoterijskoj istoriji, bez obzira koliko nam se ona činila fanstastična i nestvarna - imala je veliki uticaj na istoriju sveta.

Prema Tajnoj doktrini unutrašnji život čoveka je od najranijih vremena bio pod vođstvom spiritualnog makrokosmosa ili navišeg božanskog bića, ali pored njega na čoveka su uticale (i danas utiču) hijerarhije duhova-bića. Neke od tih hijererhija neprijateljski su raspoložene prema božanskom planu ljudske evolucije.

Svest čoveka je trebalo da ostane ogledalo božanske svetlosti, ali je tu nameru poremetila hijerarhija suprostavljenih sila koje su tražile načina da u čovekovoj duši izazovu neku vrstu otpora toj svetlosti.

Prva hijerarhija zla, kolektivno znana kao Lucifer, protivnik nebeskih hijerarhija, svojom intervencijom započeo je proces preko koga je čovek postao gospodar sopstvene spoznaje i sposoban za lične odluke. Istovremeno čovek je doveden do mogćnosti zla i greške. Na taj način on je postao previše uključen u točak fizičke egzistencije i previše prepleten sa materijalnim procesima Zemlje.

Ovaj period evolucije čovečanstva (mnogo pre Atlantide) opisan je u Bibliji simboličkom slikom 'proterivanja iz raja', u kojoj je čovek pridobijen za ciljeve zla podmuklim iskušenjima zmije.

Unutar sila same zemlje, pod čiji je uticaj čovek sada doveden, delale su druge demonske moći - duhovi koji pripadaju isključivo materijalnom svetu u koji je Lucifer doveo čovečanstvo - nazvani su ahrimanskim dusima, a kolektivno su znani kao Ahriman.

Ovo je druga hijerarhija zla koja traži načina da odseče čoveka od vizije makrokosmosa i da ga spusti na totalno zatvaranje u trodimenzionalni svet mera, borjeva i težine. Ahriman želi da prevari čoveka da bi ovaj posmatrao svet prijemčljiv čulima kao jedinu realnost. Da nije ovog mešanja, duhovne moći koje počivaju iza sila prirode nikada ne bi bile zaklonjene ljudskom vidu.

"Lucifer vodi ljude u spiritualnu nezavisnost od nebeskih hijerarhija , mami ga, kako se pokazuje, da postavlja sebe kao boga . Ahriman pokušava da uspostavi čisto materijalno kraljevstvo na Zemlji , potpuno izolovano od spiritualnih stvarnosti i pokušava da uvuče čovečanstvo tako duboko u to kraljevstvo da ovo gubi svaku svest o svom spiritualnom poreklu i sudbini". (Trevor Revenscroft)

U doba arijevske rase - jedan deo njihovih sveštenika se preobratio od većinske vere obožavanja Sunca ka obožavanju zla i poveo deo naroda za sobom, oformljen u dve grupe. Uspostavili su sopstvene razdvojene zajednice u planinama koje su sada potopljene ispod Atlanskog okeana u blizini Islanda. Iz ove opake i krvožedne civilizacije digla se legenda o Tuli (kasnije obožavanoj od strane Hitlerovih fašista).

Za Tulu se smatralo da predstavlja magijsko središte nestale civilizacije, nešto poput Atlantide.

Ti posvećenici zla preživeli su katastrofu koju Biblija opisuje kao veliki potop. Migrirali su istočno preko Evrope sve do Azije i smestili se u Tibetu u dva prostrana logorišta u pećinama ispod planinskih svetilišta sunčevog proročišta, gde su se okupili veliki posvećenici da bi mudro usmerili civilizacije ere post-Atlantide.

Pećinske zajednice koje su sužile zle hijerarhije nastavile su svoj život sve do modernog doba - do svog kraja kada je komunistička Kina anektirala Tibet 1959.g, a Maovi vojnici masakrirali sve savremene posvećenike.

U prvoj deceniji XX veka glasine o ovim tibetskim svetilištima dospele su i do zapada. Govorilo se o dva tajana reda (mi bi to danas nazvali sektama) - Luciferovo proročište nazvano je 'Agarti' i verovalo se da je centar meditacije usresređen ne odražavanje Sila. Ahrimanovo proročište je imenovano 'Šambalah', središte u kome su se provodili rituali za kontrolu elementarnih sila.

Posvećenici Agartija specijalizovali su se za astralnu projekciju i pokušavali su da nadahnu lažno vođstvo u svim zemljama sveta. Majstori Šambalaha pokušavaju da izrade iluziju materijalizma i da povedu sve vidove ljudske aktivnosti u ponor.

Sa više ekspedicija - jednom godišnje u periodu od 1926.g. do 1942.g. Nemci su pokušali da uspostave kontakt sa pećinskim zajednicama i pridobiju ih za sebe, odnosno da pomognu da se pridobije pomoć luciferskih i ahrimanskih sila za podupiranje nacizma i za projektovanu mutaciju koja će nagovestiti novu rasu nadljudi.

Ali, samo su majstori Agartija, sluge lucifera, bili voljni da podržavaju nacizam.

Posvećenici Šambalaha koji su se bavili napredkom materijalizma i podržavanjem mašinskog doba - odbili su saradnju sa Hitlerom jer su uspostavili kontakt sa Engleskom i Amerikom, gde su i osnovali svoje lože, ili bili priključeni određenim masonskim redovima, a sve u cilju pomaganja već zahuktale industrijalizacije u osvit novog elektronskog doba - njihove sekte već su bile poznate na zapadu.

Rajhsfirer SS Hajnrih Himler je bio oduševljen majstorima Agartija (bili su organizovani kao sekta - udruženje 'zelenih ljudi') i osnovao je školu okultizma pod vođstvom ovih majstora, u Berlinu i mnogim vodećim pripadnicima Totenkopfa SS (služba bezbednosti) i Gestapoa bilo je zapoveđeno da pohađaju kurseve meditacije, transcedentalizma i magije.

 

Dalje, Himler osniva Anenerbe- nacistički biro za okultno koji je uključio i pripadnike Kroulijevog lažnog reda templara (o njima više kasnije), kao i pripadnike Tule gezelšafta u crni red SS.

1935.g. po narebi Himlera u SS je osnovano odeljenje pod nazivom "Nasledje predaka" /Ahnenerbe/ na čelu sa dr Hajncom Robertom Skultetusom. To odeljenje je slalo ekspedicije u Etiopiju i čak u Tibet radi istraživanja relikata "Giganata" koji su, prema mašti rasističkih okultista bili preci arijevskih naroda.

Anenerbe je imao četrdeset i devet ogranaka u celoj nemačkoj i mnogi vodeći umovi su bili primorani da stupe u ovu organizaciju.

Poslednjih meseci rata nacisti su promenili svoj pozitivan stav prema lamama jer su shvatili da im nisu bili od onakve pomoći kakvu su oni želeli. Ovi nisu uspeli, ili nisu želeli da zauzdaju moć Lucifera u korist nacizma. Ili je on iskoristio nacizam za svoje planove - širenja strašnih stradanja i patnji kroz godine rata.

Majstori Argatija izvršili su koletivno samoubistvo, ritualno izvedeno da ne bi živi pali u ruke Ruskoj vojsci koja je osvajala Berlin.

Predstavnici zapadnog sveta naprosto su odbijali da priznaju kakvi su im poraženi neprijatelji zaista bili.

Jedan od dobrih poznavalaca Adolfa Hitlera upravo sa ove njegove satanističke strane i uopšte značaj crnog okultizma u trećem Rajhu je bio austrijanac dr. Valter Johanes Štajn. On je tvrdio da je u periodu 1909 - 1913.g. Hitler putem halucinogenih droga i svojim učiteljima dostigao viši nivo svesti i načinio studiju srednjevekovnog okultizma i ritualne magije.

Kada je rahsfirer SS Hajnrih Himler, naredio hapšenje dr Štajna u Štutgartu 1933. Da bi ga prisilio da služi u SS birou za okultno, ovaj je pobegao iz Nemačke i doneo sa sobom u Britaniju najopsežnije znanje o okultizmu u nacističkoj partiji.

U Londonu je tokom drugog svetskog rata bio poverljivi savetnik ser Vinstona Čerčila po pitanju uma i motivacija Adolfa Hitlera i vodećih članova nacističke partije.

Posle rata dr Štajn je planirao da ovo svoje znanje javno publikuje i najširoj javnosti pruži saznanja i dokaze kakva je ideologija zapravo vodila nacistiučku partiju nemačke, odnosno njen vrh. Ali tu je odmah naišao na otpor u zapadnim krugovima, pa šta više i od samog Ser Vinstona Čerčila lično, koji je uporno tvrdio da okultizam nacističke partije ne sme ni pod kojim okolnostima biti otkriven javnosti.

Neuspeh ninberškog procesa da prepozna prirodu zla na delu iza spoljašnje fasade nacional-socijalizma ubedio je dr Štajna da mora proći dosta vremena proći pre nego što bude postojalo dovoljno široko čitalaštvo da pojmi rituale posvećenja i postupke crne magije u unutrašnjem jezgru nacističkog vođstva.

Savezničkim tužiteljima na nimberškim suđenjima protiv čovečanstva nedostajala je moralna mašta da pojme apokaliptičku naklonost civilizacije koja se rodila u Nemačkoj između dva svetska rata - civilizacije zasnovane na magičnom pogledu na svet.

Zapad je na najvišem nivou politike doneo odluku da se najgnusniji zločini u istoriji čovečanstva objasne kao posledica mentalnih poremećaja i sistematskog izopačenja instikata.

Smatralo se najkorisnijim da se govori u suvim psihoanalitičkim pojmovima kada se razmatraju motivi zatvaranja miliona ljudskih bića u gasne peći umesto da se otkrije da su takvi postupci bili neodvojiv deo službe zlim silama.

Sa pravom se moramo zapitati koji su bili interesi ovakvog prikrivanja - da li nemogućnost prosečnog čoveka da pojmi ove stvari ili strah vlasti da se upuste u nešto što neće moći objasniti svojim ljudima, ili je ovo prikrivanje i izobličavanje posledica sličnih okultnih aktivnosti u vrhu zapadnog poltičko-ekonomsko-masnosnkog vrha i njegove bojazni da i sam ne bude otkriven.

Zapadna nauka, koja je proizvela atomsku bombu, poricala je i samo postojanje zla i govorila je u pojmovima biheviorizma i relativnosti morala. Religija zapada koja je svela sopstvenog boga na prostog drvodelju iz Nazareta, nije mogla da pojmi ljude koji su obožavali kosmičkog Antihriista i postigli posvećenje u svetove izvan običnih percepcija uz pomoć obreda ritualnog žrtvovanja. Sa druge strane, oni koji su znali - ćutali su jer im je tako više odgovaralo. Mislimo na vođe okultnih loža i tajnih udruženja povezanih sa politikom sile na zapadnoj hemisveri, koji razotkrivanjem satanističke prirode Nacističke partije ne samo da ništa ne bi dobili, nego čak naprotiv - jer ozbiljna javna istraga okultnih obreda i znanja posvećivanja - razotkrila bi spiritualne realnosti koje su i sami brižljivo sakrivali pred očima javnosti.

U vreme rastućeg satanizma u svetu s početka XX veka francuski filozof Rene Geon upozoravao je svet da satanističke - neopaganske grupe (sekte) koje se bave magijskim ritualima mogu postati nesvesna alatka viših sila koje će okomiti neizrecive užase na čovečanstvo: "Lažne mesije koje smo do sada viđali provodili su tek niska čuda, a njihove učenike nije bilo teško preobraziti. Ali ko zna šta nas čeka u budućnosti? Kada posmislite da te lažne mesije nisu bile ništa drugo do više ili manje nesvesne alatke onih koji su ih prizvali, i kada se pomisli o nizu pokušaja napravljenih jedan za drugim u savremeno doba, čovek je prisiljen da zakljiči kako su to bile tek probe, eksperimenti, koji će se obnavljati u različitim oblicima sve dok ne bude postignut uspeh... Ne radi se o tome da smo mi okultisti ili spiritisti dovoljno jaki sami po sebi da izvedemo poduhvat takve prirode. Ali zar nije moguće da se iza takvih pokreta krije nešto daleko opasnije, o čemu njihove dođe ništa ne znaju, jer su i sami nesvesna alatka viših demonskih sila? "

 

Napravimo samo nakratko jednu paralelu sa današnjim stanjem duha:

Koliko satanističkih sekti javno i slobodno zastupa svoje teorije i prikuplja članstvo u svim zemljama sveta, sve u cilju uništavanja postojećih moralnih vrednosti i posrnuća duha čovekovog, sve u slavu Antihrista? Kakva nas tek budućnost čeka?

U Protokolima duh zla nas jasno upozorava kojim metodima se služe njegovi vojnici na svom pohodu ka novom svetskom poretku u kome neće biti mesta za pravdoljubive zemlje kao što je naša i čiste, moralističke i hristolike religije kakva je Pravoslavna.

Atlantida

Atlantida

 


..Minerva je odnela u Eter srce Dionisovo i ono tu postade vrelo sunce. Ali od dima iz tela Dionisovog izađoše duše ljudi koje se izdigoše na nebo. Kada blede seni budu stigle do plamtećeg srca Božijeg – Dionis će sav vaskrsnuti, živ bolje nego ikada u visinama Emopireja. To je tajna smrti Dionisove.

A sad čuj tajnu vaskrsenja. Ljudi su meso i krv Dionisa, nesrećni ljudi su razbacani delovi koji se traže i uništavaju se u zločinu i mržnji, u bolju i ljubavi, kroz lanac od hiljade života. Vrelina vatre iz zemlje i ponor sila donjih jednako ih vuku sve dublje u ponor, sve više ih komadaju. Ali mi posvećenici, mi koji znamo šta je gore, a šta dole, mi smo spasioci duša, Hermesi ljudi. Mi ih sebi privlačimo kao ljubavnike, a nas samo privlače bogovi. I tako mi nebeskim inkarnacijama uspostavljamo živo telo božanstva. Mi rasplačemo nebesa i obradujemo zemlju i kao dragocene igračke u našim srcima čuvamo suze svih bića kako bi smo ih pretvorili u osmehe. Bog umire u nama, u nama se on ponovo i rađa. – Tako je govorio Orfej. (E. Šire: »Veliki posvećenici)


 

Prema predanju, Atlantidu je sačinjavalo sedam ostrva, a naselila su ih bića koja su došla iz drugog sunčanog sistema, sličnog našem, pre 30.000 godina. Teško je adekvatno opisati istoriju civilizacije, a da se duboko ne zađe u sferu mitskog, iracionalnog.

U svim legendama naroda veliki i najtajnovitiji deo posvećen je mitskom narodu, i čak (i po današnjim merilima), nepojmnjivo civilizacijski razvijenom koji je na vrhuncu svoje moći završio u strašnom sveopštem Potopu. Priču o potpu kao velikoj kazni koja je usledila zbog zloupotrebe moći možemo pratiti gotovo u svim religijama sveta.

Dejan Lučić u svojoj knjizi "Vladari iz senke" kaže:

"Žitelji Atlantide nisu bili najstariji 'narod' na zemlji, ali su zato u vreme u koje su aktivno boravili na zemlji najbolje odmakli u osvajanju slobode. Težili su ka apsolutnoj slobodi. Slobodi od čvrstih materijalnoh zakona, prevazilaženju čvrstih stega 'obične' ljudske egzistencije. Što god su više osvajali i kontrolisali energetsku suštinu svoga postojanja i time sticali neizmerne moći manipulacije nad prirodom (astralne, vantelesne projekcije, putovanja, direktan prenos misli i osećanja, materijalizacija i dematerijalizacija, drastična izmena klimatskih i drugih uslova na Zemlj i slično), to su više zaboravljali da je druga strana slobode odgovornost. Apsolutna sloboda je jednaka apsolutnoj odgovornosti za svaku misao reč ili delo.

Stanovnici Atlantide su svoja znanja magije poslali u budućnost. Oni su bili posednici Vrhovne nauke, prave magije, pravog kulta koji se rodio pre nekoliko milijardi godina, na ko zna kom mestu. Pre 12.000 godina, posle vladavine koja je trajala oko 18.000 godina, Atlantida je potonula u more. Bila je to posledica katastrofe na Kosmičkom nivou, koja je zadesila čitavu Galaksiju.

Ali neki su i preživeli, malobrojni i ne u ljudskom obliku na kakav smo navikli, već kao energije, kao nevidljivi Majstori (Inicijati koji su zauzimali stepene iza Bezdana, pali anđeli, ali ako više volitie bogovi istorije). Njih je dvanest. Kada je to potrebno (po njihovom mišljenju) oni se inkarniraju na materijalnom planu.

Trudili su se da održe "Drevno znanje". Prenosili su to svoje znanje ljudima, ali u tome nisu uvek uspevali kako treba, i to ponajviše iz porostog razloga što ljudi nisu bili u stanju ni da ga pojme ni da ga prihvate. Ali menjale su se civilizacije, zavisno od stepena prihvatanja "Tajnog znanja" bila je to manje ili više uspešna civilizacija, ili tačnije - zavisno od stepena zloupotreba tog znanja, one su opstajale duže ili kraće. Kako prolaze vekovi dolazi se do nekih uobličavanja - stari Egipćani su napravili pomak, Grci su ga preneli u Evropu.

Važno je napomenuti da je jedan broj Inicajanata težio da očuva izvorno čisto znanje - da razjasni "Simbole" u izvornom "Sistemu" i sa tim znanjem da pokuša da oživi kult drevnih bogova, dok drugi - prilagodili su ga svojim uskim potrebama, što znači zloupotrebili ga i na taj način se odvojili od izvorne svetlosti. Ilustracije radi, setimo se samo kako su stari Egipćani koristili svakojake – profane stvari, za prenošenje ritualnih i magijskih šifara i simbola – počev od srazmera i brojnih veličina Piramida pa do Velikih i Malih arkana Tarota. Upravo karte, kao igra, kao kocka, kao porok – izabrane su za prenosioca tajni, jer oni su bili dovoljno mudri da znaju da je jedino porok večan i da se najlakše prenosi među ljudima. Iskoristili su ga kao nosioca mudrosti kroz vekove, a da običan, neuki svet i nije znao šta ima u rukama. Setite se kada uzmete karte u ruke da su četri znaka u kartama zapravo simboli četri kosmička elementa. Ali to nam sad nije tema.

 

Znanje je prenošeno ali sa greškama

 

Znanje je putovalo kroz vreme, ali sa greškom. Ankh-af-na Khnosu, sveštenik Amoun Raa u Tebama u XXVI dinastiji je pokušao da oživi drevne zvezdane kultove i to mu je uspelo, ali sa greškom. Lunarne Kultove vraća na pozornicu istorije i misterija. Oživeo je pravi Lunarni kult (Lunarno-Plutonski).

Slično je i sa hrišćanstvom koje se u praksi odvojilo od svog izvorišta - postalo je suprotno istinskoj inicijaciji Ozirisovog Eona - gnostičkom hrišćanstvu. Ono se sačuvalo samo u retkim fragmentima i kao "jeres" jer su Hristovu reč objašnjavali magičnim značenjima što se zvaničnoj, dogmatskoj (u misticizmu neukoj) crkvi nije sviđalo - bez obzira da li se radi o katolicizmu ili pravoslavlju, možda i zato što je gnostičko hrišćanstvo bilo previše komplikovano za narod, pa i same sveštenike. Reinkarniranje Elifasa Levija (Eliphas Levi), jednog od vladara iz senke ili inicijanta, imalo je za cilj da on u svom životu uspostavi gnostičko hrišćanstvo. On je svetu otkrio Pravi Sunčani Kult. Ali do toga dolazi tek na kraju Ozirisovog Eona.

 

Vladari iz senke

 

Vladari iz senke, energije, nevidljivi majstori, insajderi - ili već kako ih zovemo, su posvećene energije iz jednog nebeskog klana zaduženog za planetu Zemlju, (Svedenborg) oni nisu Bogovi.

Njihov je zadatak da planiraju istoriju civilizacije na Zemlji. Oni su ti koji postavljaju civilizacije u žižu istorijske pozornice. I ako ne uspe kako je zamišljeno, na sceni je smenjuje druga civilizacija. Po toj teoriji nema slučajnosti u istorijskim zbivanjima – zapravo se radi o nekoj varijanti teorija zavere, ali najšire gledano. Mi smo samo jedan veliki eksperiment nebeskih duhova. Kada nisu zadovoljni onim što su stvorili – sve počinje ispočetka – jedan narod potiskuje drugi, varvari osvajaju Rim, Evropljani brišu cele narode na Američkom tlu, Sida kosi stanovništvo Afrike,.. Kao što mi menjamo cveće u bašti – oni menjaju nas. To nisu bogovi u smislu savremenih religija – najpribližnija bi bila shvatanja stare grčke mitologije – bogovi koji žive na nebu sa svim manama i vrlinama ljudi, ali kroje sudbinu smrtnika. Tako su stari Grci približili znanje o nebeskim hijererhijama običnom svetu. Slično nalazimo i u Denikenovim knjigama, koje su bile jako popularne sedamdesetih godina (»Povratak u budućnost«), samo kod njega to nisu bogovi već kosmonauti iz drugih galaksija koji prvo postavljaju ljudski rod na zemlji genetskim inženjeringom, a zatim vode računa o tome kako će se razvijati to društvo koje su stvorili. Zemlja je njihov ispit. Tu polažu diplomski koji traje hiljadama godina, a kad ga polože onda se kvalifikuju za viši klan koji je bliži Božanskom, bliži Svetlosti.

Delovanje će u sadašnje vreme biti usmereno na stvaranje suštinskih promena u razmišljanju, znanju i ostalim životnim ciljevima čovečanstva. Učenje treba da se proširi korišćenjem modernih srestava kao što je televizija, štampa,..(Poslednjih godina su se pojavile popularne TV serije čiji je producent Kris Karter: »Dosije X«, »Milenijum« i slične). Ciljna Godina je (po nekima) 2025. do kada treba da se dogodi drugi pad. Do tada i vreme treba da prestane da ubrzava i polako počne da usporava. Svi primećuju da vreme prolazi sve brži i brže, ali to pripisuju starenju. To je samo donekle tačno jer je potrebna neka životna dob da bi se mogla napraviti neka razlika – od proticanja vremena nekada i sad, ali to nema veze sa starošću. Mi nemamo čulo za vreme pa samo na posredan način primećujemo njegove promene. Dan nam je sve kraći, ne stižemo da uradimo ono što smo planirali. Posledica toga je i da se sve kasnije leže – dan nam je tako brzo proleteo da ne možemo još da legnemo jer – ako ništa drugo – nismo dovoljno gledali televiziju koliko naš osećaj za vremensku prostornost i zahtevi za zabavom određuju. (To je samo jedan primer). Nažalost to izuzetno odgovara satanističkim tendencijama savremenih moćnika, jer čovek je biće dana, svetlosti, nije zdravo (ni za telo, ni za duh) ostati budan iza ponoći kada vladaju neke druge sile.

(Da li ste se zapitali: Zašto sednice Saveta Bezbednosti OUN počinju u 23 časa po Njujorškom vremenu?)

2025 treba da se dogodi slom civilizacije. Prema iluminatima, vladari iz senke smatraju da su zemljani zreli da polože ovaj ispit života i da uz pomoć i podršku Velikih duhova mogu preći u višu sveru dugovnosti, okrenutosti Bogu, jer kao i sve dosadašnje civilizacije i ova naša je došla do stadijuma kada dostignuvši vrhunac ona počinje da misli da je sama sebi dovoljna i da Boga nema. Razvoj Apsloutnog zla može biti zaustavljeno jedino kataklizmom. Bertrand Rasel tvrdi da su tako nestale 21 civilizacija, a da 14 nisu ostavile nikakav trag – ali Iluminati smatraju da je taj broj čak i mnogo veći.

PROTOKOLI KAO JEDAN OD PROJEKATA SIONSKOG PRIORATA

Sionski priorat

 

Da bi mogli pravilno razumeti Protokole moramo spoznati šta je to Sionski priorat i u kojim uslovima i zašto je stvoren ovaj drevni red? Koji su to politički i istorijski uslovi koji su iznedrili ovako moćnu organizaciju koja se održala kroz vekove? Mislimo da je ovo vrlo važno da bi se moglo pravilno razumeti čemu su namenjeni Protokoli i kome i sa kojom namenom. Pozabavićemo se malo i istorijom.

Sionski prioratje tajni red koji osnovao još 1099.godine Godfri Bujonski - kralj Jerusalima. Glavni zadatak ovog reda, bio je da čuva i brani pripadnike merovinške krvi i da stvara uslove za preuzimanje kraljevskog trona, oduzetog još 679.g. ubistvom Dagoberta II, a u dosluhu sa Papom.

Najbolje odslikava ulogu sionskog priorata jedna rečenica koju je navodno napisao jedan njegov član:

"Bez Merovinga, Sionski priorat ne bi postojao, a bez Sionskog priorata merovinška dinastija bi izumrla".

Prema izvorima koji su nam bili dostupni, nesporni istorijski podaci u vezi ovog reda bi bili sledeći:  

Dobro je da se malo pozabavimo ovim redom. Ideja o osnivanju templarskog reda je pala na pamet Igu de Pajenu u Jerusalimu koji je, moguće je, bio inspirisan redom Ubica ili Isamailijahan Nizara koji je osnovao Hasan-i Sabah u planinama Elburca u Iranu.

Poznati pod imenom muharam, “crveni”, fedawa Isamav Vili Kalifata, nosili su crvene kape, pojaseve i čizme, uz belu tuniku.

Templari su nosili crveni krst na beloj tunici, a vitezovi Bolnice Svetoga Jovana Jerusalimskog (poznati kao malteški vitezovi izmedju 1530. i 1798), koji su često obrtali simbolizam templara, najzad su prihvatili, na svojoj odeći ukrašenoj grbovima, beli krst na crvenoj osnovi. Godine 1118, uz podršku mladoga Bernara od Klervoa koji je za njih, strogo Pravilo Svetoga Benedikta prilagodio uslovima vojnog života, templari su dobili zvanično priznanje i pravo da nose oružje kako bi branili hodočasnike u Svetoj zemlji. U stvari, oni će postati specijalisti za odbranu Jerusalima.

Bila je to avanturistička vojno-religiozna grupacija koja je obavljala funkciju policije, zaštitnika hodočasnika koji su išli u Jerusalim. Templari su, bivajući tamo, stupili u kontakt sa rabinima i hodžama i saznali su neke tajne Istoka, koje su poticale zapravo od Atlantiđana. Sa proširenjem tog znanja red se pretvorio zapravo u verski, i onda vrlo ojačao, tako da je postao opasnost za vladare Zapadne Evrope.

Pošto je Papa podario templarima i bolničkim redovima privilegiju da direktno zavise od susreta sa papom čime je presečen beskrajni red crkvene birokratije, oni su postali uistinu pravi gospodati Svete zemlje. Ludo hrabre u borbi, ove hrišćanske elitne jedinice su zadobile izvanredno važnu ulogu i na Zapadu. Prvo je templarima poveren transfer novca hodočasnika u Svetu zemlju; onda su, kroz tesnu mrežu tvrđava od škotske do Španije, prenosili novac i kroz Evropu; najzad, postali su bankari i izdavali su sertifikate o razmeni koje je mogla otkupljivati (kao vrednosni papir), neka druga templarska agencija. Bankari kraljeva, koji su podnosili račune jedino Papi, templari su neizbežno, zahvaljujući svome bogatstvu i svojoj nezavisnosti, postali predmet zavisti, ljubomore, mržnje i zebnje medju snagama koje su u državi počele da dižu glavu.

Gubitak Jerusalima 1187. godine n.e. nije još izazvao nikakvu sumnju u korisnost templara; naprotiv, 1198.godine, novi vojni red pojavio se u Nemakoj, pod nazivom tevtonski vitezovi, koji će ostati veran ekskomuniciranom caru Fridrihu II (1210-1250). Situacija se za templare promenila kada je poslednji hrišćanski bastion u Svetoj zemlji pao u ruke Turaka Mameluka 1291. Godine 1307, želeći da stavi tačku na njihovu finansijsku moć, francuski kralj Filip Lepi uhapsio je templare u Francuskoj i izvršio pritisak na Papu (Klimenta V, izgnanog u Poatje a onda u Avinjon, izvan francuske jurisdikcije, pa ipak opasno blizu francuskoj teritoriji) da povuče svoju zaštitu templara.

Red templara se raspao 1312. Njegov veliki majstor Žak de Mole postao je, 1314, poslednja žrtva krvavog progona koji su smislili Filip Lepi i njegov svetnik Vilijem od Nogareta

Sveti Gral- po našim saznanjima morao bi da obuhvata bar dve stvari istovremeno: Sa jedne strane bila bi to Isusova krvna loza i potomci - "Sang Real" - kraljevska krv, za čije su čuvare bili postavljeni templari koje je stvorio Sionski priorat. Drugo, Sveti gral bi bio, sasvim doslovno, receptakulum ili sud koji je sadržao Isusovu krv. Bila bi to, drugim rečima, utroba Magdalenina (žena Isusova) - a, u proširenom smislu i sama Magdalena.

Sveti gral bi simbolizovao jednako Isusovu krvnu lozu i Magdalenu, iz čije je utrobe ta loza proistekla. Moglo je to ipak biti još nešto - ono što je krio Jerusalimski hram - bilo da su to spisi u vezi porekla i rodoslova Isusovog, zvanični podaci o izraelskoj kraljevskoj lozi, ili sam njegov grob, pošto je njegovo telo bilo uklonjeno iz onog privremenog groba iz jevanđelja.

Uspeli su da ih sve unište, kralj je spalio na lomači majstora Žaka de Moleja. No u samoj vatri lomače on je prokleo kralja i prorekao obnovu reda kroz 600 godina, bilo je to 1314.godine. Sve se to i obistinilo - kralj je sa svojim pristalicama umro pod misterioznim okolnostima iste godine, a red je obnovljen, posle 600 godina u punom sjaju, što ne znači da nije tinjao sve vreme, u XIV veku se pojavio kao hermetički red Ružinih Krstaša. Red Templara se ponovo pojavio kao red Iluminata, pod vođstvom Žana Adama Vajshaupta u Bavarskoj. Oni su i masoni i Templari i Malteški vitezovi i komunisti i nacisti i gospodari novca, oni su vladari iz senke.

Iako su vitezovi templari bili uništeni i rastureni između 1307 i 1314 godine, Sionski priorat ostao je nedirnut. Nastavio je da deluje kroz vekove i ako je i sam povremeno razdiran krvavim stranačkim sukobima. Delujući u senci, iza kulisa, upravljao je nekim od odsudnih događaja u zapadnoj istoriji.

Zahvaljujući dodiru sa islamskom i jevrejskom kulturom, templari su već bili usvojili veliki broj predstava tuđih pravovernom rimskom hrišćanstvu. Bliski odnosi su održavani sa jevrejskim zajednicama sa kojima su ih vezivali finansijski interesi i školstvo. Tako su templari bili izloženi mnogim stvarima koje Rim nije odobravao, što je na kraju i rezultiralo njihovim uništenjem. Često je iznošeno da je templarima bila poznata neka vrsta tajne koja se odnosila na poreklo hrišćanstva. Govoreno je da su oni bili gnostici, jeretici, da su bili prebezi u islam. Težili su stvaralačkom jedinstvu rodova, rasa i vera - doslednoj politici islamske, hrišćanske i herbejske misli.

Od svih optužbi protiv templara najozbiljnije su bile one za bogohuljenje i jeres - za poricanje, gaženje i pljuvanje po krstu. Da li su odbacivali Hrista ili su jednostavno odbacivali raspeće? (U skladu sa katarskim verovanjem). Teško je na ovo odgovoriti, ali izgleda jasno da se nešto odbacivalo i da je taj čin bio bitno načelo reda. Templari su bili čuvari Svetog grala - šta god to bilo.

Od 1188.g. vitezovi templari su bili samostalni - nisu više padali pod vlast Sionskog reda, niti su delovali kao njegova vojna ili upravna ruka. To je trajalo sve do njihove strašne propasti 1307.g. Tvrdi se da su sionski i templarski red do 1188.g. imali zajedničkog velikog majstora, a od tog datuma sionski red bira svoje velike majsore i iste godine sionski red je izmenio svoje ime usvajajući ono koje je navodno zadržao do danas - Sionski priorat.

 

 

 

 

 

Uglavnom se svi slažu da je Sionski priorat najsnažnija tajna organizacija koju je svet ikad video, najbogatija i finansijski najuticajnija, siva eminencija iza zvaničnih vlada najmoćnijih država sveta, organizacija koja postavlja i smenjuje državnike, organizuje državne udare, kreditima i finansijskim špekulacijama dovodi države u zavisan položaj, prekraja granice, potpaljuje revolucije, zavodi sankcije, stvara međunarodnu monetu, svetsku banku, svetsku vladu, jednom rečju ustoličuje novi svetski poredak - priprema uslove za dolazak Velikog Monarha Davidove krvi. Kao takav on je bio i ostao ozbiljan pandan u istorijskim zbivanjima proteklih vekova jednoj drugoj moćnoj organizaciji - katoličkoj crkvi. I samo ovakva organizacija je mogla iznedriti "Protokole sionskih mudraca".

Verski i politički uslovi u kojima je stvoren sionski priorat

Verski i politički uslovi u kojima je stvoren sionski priorat

U katarskoj jeresii Dijaninom kultu (kojeg se Merovinzi nikada nisu ni bili odrekli) sakriveni su mnogi ključevi za razjašnjavanje i savremenih fenomena: - pojave protestantizma, - raznih sekti i satanizma, - slobodnog zidarstva, - rozenkrojcera, - kao i odnosa katoličke crkve i masonerije i - razumevanje nepomirljivog sukoba Sionskog priorata sa katoličkom crkvom.

To je vreme kada je živeo i stvarao jedan od najpoznatijih i verovatno i najveći prorok svih vremena Nostradamus (Michel de Nostradame - 1503 - 1566), a koji je bio tesno povezan sa dinastijom Merovinga. (http://www.dreamscape.com/morgana/bio.htm i http://www.evangelicaloutreach.org/nostradamus.htm) Nije slučajan ni datum otpočinjanja proricanja kod njega. To je 14. mart 1557.godine. Za ovaj datum 1557. je vezan katarski praznik koji proističe iz kulta Dijane, ali je ustvari malo poznat. Zato i Nostradamus otpoćinje svoje katrene baš na taj datum. Nije slučajna ni godine 1557 - to je "kabalistička" godina sazdana od mističnih brojeva - 1, 5 i 7. Ona je po brojevima koji je sačinjavaju posebno značajna i jubilarna. Izgleda da je bila vrlo važna u katarskom učenju. Povodom veze Nostradamusa i ovog datuma imamo dve pretpostavke: Prva, da je Nostradamus zaista imao viziju nekog događaja vezanog za taj datum, i Druga, da je to simbol ili alegorija za upućene - posvećene u neku tajnu, iza koje stoji (ili je stajao, ili će stajati) neki važan događaj, toliko važan da ga je Nostradamus pored svih velikih događaja prošlosti i budućnosti uzeo za temeljni kamen svog proricanja..

Katari

Katari

Na početku XIII veka oblast sada poznata pod imenom Langdok nije zvanično bila sastavni deo Francuske. Bila je to nezavisna kneževina čiji je jezik, kultura, političke ustanove imale menje zajedničkog sa severom nego sa Španijom - sa kraljevinama Leon, Aragon i Kastilja. Stanovništvo su dobrim delom sačinjavali Jevreji. Kneževinom je upravljala grupa plemićkih porodica. Cvetala je kultura koja je u to vreme bila najnaprednija, najistančanija u celom hrišćanskom svetu, sa mogućim izuzetkom vizantije, sa kojom je imao mnogo zajedničkog. Šitrile su se škole posvećene kabali - drevnoj ezoteričkoj tradiciji judaizma. Vladala je civilizovana, opuštena verska trpeljivost - nasuprot zanesenjačkom žaru koji je odlikovao ostale delove Evrope.

To su bili jeretici, koje inače srećemo pod raznim imenima - 1165.g. bili su osuđeni na jednom crkvenom saboru u Langdoku u gradu Albiju. Zato, ili možda zato što je Albi i nadalje bio jedno od njihovih središta, često su ih nazivali albižanima. U drugim prilikama, zvali su ih katarima (Cathars - Cathares - Cathari). (http://perso.wanadoo.fr/c.n.r./cathar1.html-)

Često su bili žigosani imenima mnogo starijih jeresi - arijanske, markionske i manihejske.

Katari su, uglavnom, prihvatili učenje o reinkarnaciji i priznavali ženski princip u veri. Propovednici i učitelji katarskih verskih skupova bili su oba pola. 

Istovremeno katari su odbacivali pravovernu katoličku crkvu i odricali osnovanost svim crkvenim jerarhijama, svim zvaničnim i ustanovljenim posrednicima između čoveka i Boga. U srži ovog stava ležalo je jedno značajno katarsko načelo - odbacivanje "vere", bar onakve kakvu je crkva zahtevala. Katari su tražili neposredno i lično saznavanje, versko ili mistično iskustvo doživljeno iz prve ruke - koje je bilo nazvano gnosis (od grčke reči za znanje). Za katare je ono imalo prednost nad svim verama i dogmama. Uzevši u obzir takav naglasak sa neposrednim spoznavanjem Boga, sveštenici, kao i ostala crkvena vlast, postali su suvišni. To bi ukratko bila suština njihovog opredeljenja, ali nije nam potrebno da ovde idemo detaljnije.

Gostici – oni Hrišćanstvo tumače kao jednu vrstu spiritualističko-intelektualističke filozofije, gde se duhovno odvaja od materijalnog. Hrtista stavljaju u centar, ali Crkvu odbacuju. Suština je u odnosu boga i materije. Materija je beživotna masa, a Bog joj daje formu, značaj i život, putem slanja duhovnih suština, koje se zovu eoni. Svi eoni zajedno čine duhovnu punoću, pri čemu su savršeniji oni proistekli iz vrhovne suštine. Poslednji eon kao najslabiji upao je sam u materiju, a kako je sam po sebi duh reda i harmonije, on se trudi da to učini i sa materijom. On se zove demijurg i on je duša sveta. Ipak ovo duhovno načelo želi oslobođenje od materije, što dovodi do borbe duha i materije. Radi oslobađanja i potpunog ovladavanja duhovnog načela, bog šalje većeg eona, Hrista, koji se sjedinjuje sa čovekom Isusom. Cilj njegovog dolaska nije da ljude iskupi već da ih nauči religijskom znanju i pokaže srestva za borbu sa materijom.

Ovo jeretičko mišljenje može se podeliti u dve različite religije koje su dolazile iz Vizantijskog Carstva - čija je crkva prekinula sve veze sa Zapadom posle “istočne šizme” 1054. godine naše ere.

 

Godine 1209. naše ere, pokrenut je krstaški rat protiv albižana (albigenza). Napad je vodio profesionalni vojnik Simon de Monfro, koji je sa zemljom sravnio cele gradove i sela, ne praveći nikakvu razliku izmedju jeretika i dobrih katolika.

Kasnije - mnogo umereniji, krstaški rat je postao rat za osvajanje južnih nezavisnih feudalnih teritorija od francuske krune, i završen je pobedom krune posle pada poslednjeg i glavnog katarskog uporišta u Montesegiru (1244). No, ipak, čini se da je katarska vrhovna hijerarhija imala vremena da prebegne u Lombardiju, gde su se ne dugo posle toga pojavili čuveni lombardijski bankari i trgovci.

Katari su bili dualisti. U krajnjoj liniji, i sva Hrišćanska misao može biti shvaćena kao dualistička, jer se uporno drži sukoba između dva suprostavljena načela - dobra i zla, duha i tela, višeg i nižeg. Ali, katari su ovom dihotomijom otišli mnogo dalje nego što je to pravoverni katolicizam bio spreman da prihvati.

Za katare ljudi su bili sablje kojima su se borili duhovi, dok niko nije video ruke. Neprestan je rat harao vaseljenom između dva nepomirljiva načela - svetla i tame, duha i materije, dobra i zla. Katolicizam postavlja jednog vrhovnog Boga, čiji je protivnik, đavo, njemu krajnje podređen.

Katari su propovedali postojanje ne jednog Boga - već dva, sa menje više sličnim statusom.

Jedan od ovih bogova - onaj "dobri" - potpuno je bestelesan, biće ili princip čistog duha, neokaljan trunčicom materije. One je Bog ljubavi. Ali, ljubav je smatrana potpuno nespojiva sa moći, a materijalni svet je izraz moći. Prema tome, za katare, materijalni svet - sam svet - je istinsko zlo. Sva materija je istinski zla. Vaseljenu je stvorio "bog uzurpator", bog zla - ili kako su ga katari zvali - Kralj sveta - Rex mundi.

Ipak postoji razlika u vrstama dualizma:

Etički dualizam- na ovoj ideji počiva katolicizam. Zlo se, iako možda prevshodno potiče od đavola, pojavljuje prvenstveno kroz čoveka i njegovo delovanje.

Kosmološki dualizam - njega su zastupali katari i on preplavljuje celokupnu stvarnost. Za katare je ovo bila osnovna pretpostavka, ali se razlikovala od sekte do sekte.

 

Prema nekima svrha čovekovog života na zemlji je prevazilaženje materije, trajno odbacivanje bilo čega povezanog sa načelom moći i dostizanje, na taj način, jedinstva sa načelom ljubavi.

Prema drugima - čovekova svrha je da ukori i ispravi materiju, da je produhovi i preobrazi.

Odricanje značaja raspeća i krsta - Pošto je materija nerazlučiva od zla, katari su odricali da je Isus mogao učestvovati u materiji, ovaploditi se i još uvek biti Sin Božiji. Neki katari su smatrali da je bio potpuno bestelesan, biće čistog duha koje nije moglo biti razapeto.

Ipak, većina katara je gledala na njaga kao na proroka. Smrtno biće koje je zbog principa ljbavi umrlo na krstu.

Nije bilo ničeg mističnog, ničeg natprirodnog, ničeg božanskog u raspeću.

U svakom slučaju svi su katari žestoko odricali značaj raspeća i krsta podjednako - možda zato što su osećali da su ove dogme bezvredne ili zato što ih je Rim tako veličao, ili zato što surove okolnosti smrti Prorokove nisu izgledale vredne obožavanja.

Na sam krst gledalo se kao na simbol kralja materijalnog sveta (Rex Mundi), samu antitezu principa iskupljenja.

Ovo je bila vera koja je preplavila Langdok i susedne pokraine do te mere da je pretila da zameni sam katolicizam. Mnogi plemići su postajali parfeji. Procenjuje se da je 30 od 100 parfeja poticalo od plemstva Langdoka.

 

Katari su nastali iz nečega što je na francuskom tlu bilo ukorenjeno vekovima. Izgleda da su nastali skoro neposredno od jeresi ustanovljenih i utvrđenih u Francuskoj na samom početku hrišćanske ere, ali tu su i druge izazovnije tajne vezane za katare.

Žan de Žoenvil piše: "Kralj Luj IX mi je jednom pričao kako su neki ljudi među albižanima otišli grofu Monforu... i zvali ga da dođe i vidi telo našeg Gospoda koje je postalo meso i krv u rukama njihovih sveštenika."

Šta možemo zaključiti o ovome zagonetnom pozivu?

Kakva vrsta obreda je u pitanju?

Ostavljajući po strani misu koju su katari i onako odbacivali, šta je uopšte to moglo biti: "Telo našeg Gospoda je postalo meso i krv"?

Da li su oni stvarno uspeli da materijalizuju Hristovo telo i krv? U Pravoslavnoj Liturgiji se to dešava, ali na duhovnom nivou.

Dijanin kult

Dijanin kult

                       ...Veliki sveštenik u Jerusalimu je jednom godišnje izgovarao božansko ime i izgovarao ga je slovo po slovo i to na ovakav način:Jod, he, vau, he. Prvi slog je izražavao božansku misao (natura naturans - kod Spinoze) i teogonijske nauke, tri slova imena EVE su izražavala tri reda u prirodi (natura naturata - kod Spinoze) ili tri sveta u kojima se ta misao realizuje, - dakle nauke i kosmogonijeke i psihičke i fizičke koje se tu slažu. Neizrecivo sadrži u svojim dubokim nedrima Večno muško i Večno žensko. Njihovo nerazdvojivo jedinstvo čini njihovu moć i njihovu tajnu. To je ono što Mojsije nije rekao narodu, ali što je figurativno sažeo u strukturi imena božanstva kad ga je objašnjavao svojim adeptima. Tako se priroda pokrivena velom sakriva u samom imenu Boga. Adamova supruga, žena znamenita i radoznala, kriva i puna čari, otkriva nam svoje duboke sličnosti prema zamaljskoj i božanskoj IZIDI - majci bogova koja u svojim nedrima u krilu svom, nosi buru i kovitlac zvezda. (Eduard Šire: "Veliki posvećenici")

Začetnici merovinške dinastije (Merova 417-438, Klodion VI,..) pripadali su paganskom kultu "Ardenske Dijane".

Tek Klovis (466-511) kralj Franaka napušta Dajanin kult i prelazi na Hrišćanstvo 496. godine i to u svojoj tridesetoj godini života. Ovo je bila pogodba Klovisa sa crkvom, koja se trebala vezati za merovinšku krv i lozu za sva vremena. Klovisu je zato bila ponuđena kruna svetog rimskog cara - "Novus Constantinus" ("Novi Konstantin") i nije bio proizveden za kralja već priznat kao kralj koji već postoji. Klovis je trebao vladati "Svetim rimskim carstvom" koje je trebalo da nasledi Veliko rimsko carstvo stvoreno pod Konstantinom i razoreno od Vizigota i Vandala. Zauzvrat, Novi Konstantin je trebao ustoličiti crkvu kao vrhovnu duhovnu vlast i utvrditi status Rima ravan pravoslavnoj crkvi u Konstantinopolju. Po sklopljenoj pogodbi, Klovisa je krstio Sveti Remi (Saint Remy) 24. februara 496.godine.

U Rečniku stranih reči Bratoljuba Klaića za Dijanu piše:

"1. U starorimskoj mitologiji kći Jupitera i Latona, sestra Apolonova, boginja lova, Meseca i noćnog čaranja; isto što i starogrčka Artemida; 2. Boginja zore, osvita, pa odatle i zvezda Danica."

Dijanin kult je katolička crkva pokušala bezuspešno iskoreniti, gledajući na njega kao na jednu od najopasnijih jeresi.

Dijana ili Velika majka ima više imena: Artemida, Astarta, Meluzina, Ceridvena, Arijanrod, Baih, Izida, Ištar, Venera, Cibela ili Kibela itd.

Kult Kibele ili Velike majke došao je u Rim u II veku pre Hrista i to iz Frigije.

Kult je bio vezan za plodnost, smrt, ponovno rođenje i spasenje duše pokojnika. Kibelu su okruživale legende vezane za boga Atisa koji je sam sebe kastrirao, umro i ponovo se rodio. Ovakvo spiritualno iskustvo je očekivalo inicirane koji bi se putem ekstaze poistovetili sa Bogom. Divlji i krvavi rituali ove religiji su bili u suprotnosti sa rimskim shvatanjem pobožnosti. Ritual se sastojao i u pripremanju svete večere i žrtvovanju bika.

Obožavanje Izide i Ozirisa je uticaj egipatske i helenističke religiji. Izidin kult datira iz najstarijih vremena drevnog Egipta.

U starom Egiptu su postojale misterije prožete mitogijom o Ozirisu - bogu koji umire i ponovo se rađa i koji je bio odgovoran za sudbinu ljudi u njihovim budućim životima.

Rozenkrojceri, kao i druga savremena tajna društva, egipatskim misterijama i piramidama pripisuju okultni značaj. Ovo počiva na uverenju da su stari Egipćani posedovali tajna znanja koja je uništila hrišćanska crkva.

Izidin kult ima nadnacionalni karakter koji u sebi obuhvata sve boginje majke mediteranskog sveta. Takođe bi se moglo reći da ovaj kult sadrži esenciju svih misterijskih kultova koji u njemu nalaze međusobno pomirenje i potpunost.

Liniju povezanosti Dijane od najstarijih vremena Arkađana i Merovinga pa do njihovih današnjih potomaka u ovom veku možemo pratiti preko reda Lađe i dvostrukog polumeseca, reda koji je osnovao Luj IX za plemiće koji su ga pratili na šestom krstaškom pohodu.

Kasnije - 1448.g. Rene Anžujski osniva red Polumeseca za koji je tvrdio da je obnovljen stari red Lađe i dvostrukog polumeseca.

Treba podvući posebnu odanost Devici Mariji, Majci Božjoj, koja je postala ako ne de jure onda bar de facto jednaka sa Svetim Trojstvom, prava Regina coeli , zvezda spasenja koja se sa Bogom zauzima za ljudska bića.

Katedrale, uglavnom posvećene Našoj Gospi, koje su podizane u severnoj Francuskoj oko 1150.n.e. bile su vidljivi simbol nove duhovnosti. Malo po malo, škole koje su radile uz te katedrale prerasle su u autonomne univerzitete.

Medju provansalskim trubadurima, aktivalent odanosti Mariji bila je odanost Gospi (Dami).

          …Osnivanje vojnih religioznih redova i fenomen romantične ljubavi mogu da budu shvaćeni ako se za njihovu pozadinu uzme viteški ideal koji je hvaljen i slavljen u dvanaestom veku, na primer, kroz romane Kretjena de la Troa. Mnogo je, pak, teže pokazati organske veze koje spajaju red katara sa celom renesansom dvanaestog veka. Narodni pisac ih je povezao sa romantičnom ljubavi, ali su slabašni dokazi koji bi to potvrdili.

Za ovo istraživanje je najvažnije podvući da se nameće smela, ali ne nemoguća teza da je došlo do orođavanja potomaka Isusa, koji su uspeli izbeći iz Judeje preko Sredozemnog mora do Marseja i naselili se na jugu Francuske, da je Magdalena bila Isusova žena i da je ona donela Isusovo seme u Evopu.

Otuda i potiče kult Magdalene koji je doživeo procvat tokom srednjeg veka i bio pomešan sa kultom Device, a da se može sasvim pouzdano dokazati da su mnogo čuvene "Crne Device" ili "Crne Gospe" u ranom razdoblju hrišćanske ere bila svetilišta posvećena ne devici Mariji - već Magdaleni sa detetom u rukama, potomkom Isusa i predkom loze Merovinga.

Boginja majka Hrišćanstva onda nije Devica Marija, već Magdalena kojoj je posvećena crkva u Ren-l-Šatou. U knjizi "Crvena zmija" (rad deponovan u Nacionalnoj biblioteci u Parizu od nepoznatog autora) stavlja se do znanja da se ni poznata crkva "Notre Dame" ("Naša Gospa") podignuta širom Francuske, takođe ne odnosi na Devicu i da se taj zvučni naziv, podaren svim velikim katedralama francuske, odnosi na Magdalenu.

Jasno da ovo katolička crkva nikada nije mogla prihvatitit jer uzdići Magdalenu, koja se u predanju smatra bludnicom, na mesto čuvano za Devicu Mariju - više je nego jeretička tvrdnja.

Srednjovekovni i renesansni procesi protiv veštica nisu bili samo intelektualna zastranjivanja, već rezultat sukoba između Hrišćanstva i organizovane suprotne vere. Proganjane veštice su bile organizovane po trinest zajedno u ćeliju - kovenu. (Dvanest žena i jedan muškarac). I gruba struktura organizacije Sionskog priorata je vrlo slična hijerarhiji napadanoga kulta.

Leonardo da Vinči je na svojoj čuvenoj slici "Tajna večera" nacrtao četri skupina po tri apostola, a među apostolima i jednog istovetnog Isusu Hristu kao trinestog.

Prema karti zodijaka koji koristi Sionski priorat umesto dvanest pojavljuje se trinest znakova zodijaka.

U "Večernjim novostima" od 26.01.1995.g. objavljen je članak pod naslovom: "Novi znak u horoskopu" u kojem izveštavaju da "Kraljevsko astronomsko društvo Velike Britanije tvrdi da se raspored zvezda u poslednjih dve hiljade godina toliko promenio da dosadašnji horoskop, temeljen na zvezdama, više ne važi i da je potpuno pogrešan, te predlažu trinaesti znak OFIUKUS (Ophiuchus) - ZMIJONOŠA, prema grčkom nazivu za boga zdravlja oličenog u ljudskoj figuri sa zmijom omotanom oko štapa, između Škorpiona i Strelca.

Trinesti znak - Zmijonoša - predstavlja mnogo više od običnog zodijakalnog znaka za praznoverne. Zmijonoša treba da bude omega zodijaka, simbol završetka Hrišćenske ere, znak Novog svetskog poretka i Novog vremena. Ovo će biti zadatak za uticajnu masoneriju da se novi astrološki znak prihvati.

Na američkom grbu iznad glave orla je trinest ptalfi koje zajedno čine Davidovu zvezdu. Orao je sa štitom na kome je trinest pruga, u levoj kandži drži trinest strela, a u desnoj grančicu sa trinest listova i trinest plodova.

Očito da broj trinest za SAD i njihovu državnost predstavlja vrlo važan simbol i verovatno se nastavlja na dvanest jevrejskih plemena. Većina sadašnjih Jevreja u Evropi i ostalom svetu su samo dalji potomci starozavetnih dvanest plemena, te je "trinaesto pleme" nastalo mešanjem prvobitnih dvanest sa svim narodima sveta.

Zato je broj trinest zajedno sa piramidom, najprisutniji savremeni simbol "kosmospolitskog"Novog svetskog poretka.

Sionska stena - Metafora za Isusa i njegovo potomstvo

Sionska stena - Metafora za Isusa i njegovo potomstvo

Prema jednostavnom, najraširenijem shvatanju Sionska stena je Mon Sion – »Visoki breg« - južno od Jerusalima na kojem je Godfi Bujonski sazidao jednu opatiju da smesti red koji se pretvorio u Sionski priorat. Prema rečniku M. Vujaklije - Cion - naviši jugozapadni breg Jerusalima sa "Davidovim gradom" i Solomonovim hramom; Jerusalim; fig. Crkva i njeni verni; Sion. A prema - Mala enciklopedija Prosveta '86. - Cion, Sion - simboličan naziv kod Jevreja za Jerusalim i Jevrejsku državu, odn. izgubljenu domovinu; potiče od imena tvrđave na jednom od jerusalimskih brda, kasnije po tvrđavi nazvano Brdo Cion,koji je po Starom zavetu osvojio kralj David i nazvao Davidov grad.

Masonski izvori pripisuju Sionskoj steni neko dodatno značenje. Uzevši u obzir njihovu opsednutost jerusalimskim hramom, ne izneneđuje što oni upućuju na određene odlomke iz Biblije, a u tim odlomcima je Sionska stena više od visokog brega. Ona je jedan određeni kamen previđen ili neopravdano zanemaren tokom zidanja hrama, koji je kasnije morao biti nađen i ugrađen kao zaglavni kamen zdanja.

Prema Psalmu 118. na primer: Kamen koji odbaciše zidari posta glava od ugla.

Kod Mateja 21:42. Isus nedvosmisleno podseća na ovaj psalm: ...Zar niste nikada čitali u Pismu: Kamen koji odbaciše zidari, on posta glava od ugla...

U poslanici Rimljanima 9:33, nalazi se još jedna napomena, nešto dvosmislenije: ...Evo stavljam u Sion kamen spoticanja i stenu sablazni; i svaki koji u njega veruje neće se postideti.

U Delima apostolskim 4:10:11, Sionska stena se može lako tumačiti kao metafora za samog Isusa: ...u ime Isusa Hrista Nazarećanina...stoji ovaj pred vama zdrav. On je kamen koji vi zidari odbaciste, a koji postade glava od ugla.

...Već u narednom stihu (Prva poslanica Petrova 2:3-8), tekst dalje naglašava teme čiji smo značaj tek kasnije sagledali.

U njemu se govori o odabranoj lozi kraljeva koji su istovremeno i duhovni i svetovni vođe, o lozi - kraljeva- sveštenika .

 Šta je trebalo da zaključimo iz ovih zbunjujućih odlomaka? Kako je trebalo da tumačimo Sionsku stenu? Kao zaglavni kamen hrama koji je imao tako istaknuto mesto među 'duhovnim tajnama' slobodnog zidarstva? Kako je trebalo da razumemo otvoreno poistovećivanje tog zaglavnog kamena sa samim Isusom? I kako je trebalo da shvatimo tu kraljevsku tradiciju koja je – budući zasnovana na Sionskoj steni ili na samom Isusu – bila ravna vladajućim dinastijama Evrope tokom krstaških ratova?

 Prema zvaničnim naučnim tumačenjima Isus Hrist, jevrejski prorok iz Nazareta u Galileji, rodjen nešto pre početka nove ere i razapet na krstu, prema tradiciji, tokom proleća 33. godine n.e., centar je hrišćanske religije. Njegov život i kratka karijera učitelja i iscelitelja i njegova smrt samožrvovanjem su opisani u jevandjeljima. Istroijski izvori tog vremena gotovo da ne sadrže nikakav spomen na Isusa; radikalni teološki trend i dalje njegovo postojanje smatra fikcijom, dok ga glavna struja smatra činjenicom, iako neuhvatljivom.

Isus iz jevandjelja bio je sin Marije, žene drvodelje Josifa. Pošto ga je krstio Jovan Krstitelj, prorok kome je kasnije rimski marionetski kralj Irod odsekao glavu, Isus je počeo da propoveda i da čudotvorno isceljuje. Pokušaji da se rekonstruiše njegova originalna poruka potvrdjuje da je on podučavao kroz priče sa moralnim porukama (što je bio rabinski običaj) i da je najvaljivao predstojeće ustanovljenje Božjeg carstva na zemlji, koje će odbraniti dobre i potlačene. Iako je Hrišćanstvo religija mira, van svake sumnje je da je Isus lično imao veze sa zilotima, jevrejskim fundamentalističkim teroristima čiji je cilj bio da se stavi tačka na rimsku okupacju Palestine. S.G.F. Brandon daje dokaze da je Isusova veza sa tom organizacijom bila ekstremno bliska. Bilo kako bilo, Isusovo ponašanje nije bilo takvo da bi izazvalo simpatije jevrejskih religioznih (ili civilnih) vlasti, koje su ga uhapsile i predale rimskoj pravdi. Optužbe protiv Isusa daleko su od toga da budu jasne. Čini se, medjutim, da su ga neki smatrali blasfemičnim, a drugi buntovnim. Posle prekog suda tokom kojeg se rimski predstavnik Pilat (bar prema opreznim autorima jevandjelja koji su se trudili koliko god su mogli da se ulaguju rimskoj vlasti) pobrinuo da presudu ostavi lokalnoj masi, Isusa su razapeli na krst rimski vojnici pod verovatnom optužbom da je bio lažni Mesija a što je, da bi u očima rimske pravde postalo relevantno, moralo biti propraćeno i dokazom o buntovničkoj aktivnosti. Uprkos Isusovim vezama sa zilotima, nema eksplicitnih dokaza o tom u jevandjeljima, niti u bilo kojem drugom savremenom izvoru. Na krstu, Isus je brzo izdahnuo i bio je sahranjen istog petka.

Jedan od problema o kome savremeni biblijski kriticizam raspravlja već godinama, bio je priroda Isusovih sopstvenih uverenja koja su se ticala njegovog identiteta i funkcije. Da li je ustinu verovao da je Božji Sin? Mesija (i kakav Mesija)? Prorok? Čini se da Isus iz jevandjelja deluje kao glasnik jedne vlasti više nego što je Tora, čiji je cilj bio da vrati grešnike natrag bogu i da najavi dolazak Božjeg carstva. Očigledno je da se Isus obraća Bogu intimnim nazivom Abba, što je familijarnije po tonu od »Oče«, ali, svakako je legitimno pravo i da se sumnja da je to sinovstvo više nego metaforično, kako je naredna generacija slutila pod uticajem tekućeg platonizma spremnog da prihvati kako arhetipski svet podrazumeva da božanski um može biti inkarniran u ljudskom telu. Sinoptička jevandjelja više su puta davala Isusu titulu Sina Čovečijeg (upotrebljavao ju je Danilo), čije je kontekstualno značenje nejasno (na aramejskom, idiom jednostavno znači »čovek«). Njegovi sledbenici zvali su ga mashiah, Mesija (pomazani), što je posvećeni – na grčkom, shristos. Ako je uistinu bio razapet na krstu pod natpisom Isus Nazarećanin, Kralj Jevreja«, moguće je da mu je priznata tvrdnja da je iz roda Davidova. Ipak, čini se da on sam nikada nije javno obnarodovao svoj mesijanski identitet. Pošto je njegov enigmatičan lik umro, njegovi su učenici svedočili da je oživeo u roku od naredna tri dana i da je medju njima ostao četrdeset dana (Dela 1,3; gnostičke apokrifne tradicije daju alternativnije cifre). Medjutim, u vreme kada je Hrišćanstvo bilo samo jedna jevrejska sekta, frakcija kao što je ona ebionita smatrala je Isusa samo prorokom i nije verovala u njegovo vaskrsenje iz mrtvih. Pavle je bio taj koji je Vaskrsenje utvrdio kao centralnu epizodu Hrišćanske poruke.

Tvrdi se da je preko Godfrija Bujonskog, postojala kraljevska tradicija - koja je, (zato što je bila zasnovana na Sionskoj steni), dostizala najistaknutije dinastije Evrope. Ako je – kako to tvrde Novi zavet i poznije slobodno zidarstvo – »Sionska stena« drugo ime Isusovo – ta bi tvrdnja odjednom imala smisla. Smestivši se jednom na presto kraljevine Jerusalima, merovinška dinastija je mogla da dopusti, pa čak i da ohrabruje nagoveštaje o svom istinkom poreklu.

To objašnjava i pojavljivanje gralskih romansi i zašto su bile tako otvoreno povezane sa vitezovima templarima. U pravo vreme, učvrstivši jednom svoj položaj u Palestini, kraljevska tradicija poreklom od Godfrija Bujonskog bi razotkrila svoje poreklo. Kralj Jerusalima bi tada preuzeo prvenstvo nad svim ostalim monarsima Evrope, a jerusalimski patrijarh bi potisnuo papu. Zamenivši Rim Jerusalim bi tada postao istinska prestonica Hrišćanskog sveta, a možda i celog sveta.

Da je Isus bio priznat kao smrtni prorok, kao kralj sveštenik i zakoniti vladar Davidove loze, lako je mogao postati prihvatljiv i za muslimane i za Jevreje. Kao kralj Jerusalima, njegov potomak u pravoj liniji bi tada bio u mogućnosti da primeni jedno od glavnih načela templarske politike – izmirenje hrišćanstva sa judaizmom i islamom.

Ali istorijske okolnosti nisu ovome išle na ruku i franačka kraljevina Jerusalima nije se učvrstila na svom položaju – nikad nije dostigla onu snagu i unutrašnju sigurnost koja joj je bila neophodna za opstanak, a još manje onu sa kojom je trebalo da nametne svoju nadmoć krunama Evrope i rimskoj crkvi. Tako je veličanstvena zamisao propadala, a sa gubitkom Svete zemlje, godine 1291. sasvim se raspala. Merovizi su ponovo ostali bez krune, a vitezovi templari su postali ne samo suvišni već izlišni.

Ta "najveća tajna," koja se sada polako otkriva, je da su se još u starom vjeku, (možemo samo da nagađamo kada je to tačno bilo) ali sa sigurnošću se može tvrditi - tamo negdje oko 5000g-ne pne; pojavile su se posebne porodične loze, kada je centar moći, u to vrijeme, bio Bliski i Srednji Istok. Pripadnici tih porodica postali su lideri i kraljevske familije u regionu tadašnjeg Bliskog i Srednjeg Istoka. To su hibridne familije nastale još ranije, kao resultat intervencije vanzemaljaca. O tome govori i "Stari Zavjet", koji je naravno samo jedan redigovani prepis mnogo starijih tekstova koji su govorili o tome kako su "božji sinovi" održavali polne odnose sa "kćerima ljudi", i tako kreirali jednu hibridnu lozu koju su nazvali - Nefilim. Ako se vratimo malo na hebrejski jezik, "božji sinovi" su u stvari - "sinovi bogova". I kako vidimo u prevodu Biblije na engleski jezik, tj. "King James" verziju, riječ - "bogovi" je u stvari prevedena kao -"bog". I kako je vrijeme prolazilo, te porodice su se selile, i na kraju postale britanska i evropska aristokratija i kraljevske familije. Njihovo neprestano međusobno ukrštanje nije bilo ni iz kakvog snobizma, nego iz nastojanja da se održi specifična genetska struktura. - Dejvid Ajk (David Icke)   http://www.galaksija.com/david%20icke%20int.htm

U narednim stolećima Merovinzi su potpomognuti, usmeravani i pod zaštitom Sionskog priorata često pokušavali da povrate svoje nasleđe, ali su ti pokušaji bili ograničeni na Evropu. Ta njihova nastojanja bi se mogla svrstati u tri međusobno prepletena i zavisna programa:

 

Izgleda da je sazrelo vreme da Sionski priorat pokaže polako svoje pravo lice. Razni prioratski spisi(među kojima možda najvažniji su Protokoli sionskih mudraca) koji su se pojavili u poslednje vreme – naročito proračunati da na neki način utabaju stazu nekom zapanjujućem okriću (kakvo god da bude) – a nije ga teško naslutiti – ali ostavimo vremenu da to pokaže – sigurno je, da je za njegovo otkrivanje potrebno malo duže 'omekšavanje', pripremanje ljudi, i drugo, ono će u sebe na neki način uključivati Merovinšku dinastiju.

Dolazak velikog monarha

Dolazak velikog monarha

 »Per Me reges regnant« (preko Mene vladaju kraljevi). A među tim proroci su rekli da je nas izabrao Sam Bog da vladamo celom zemljom. Bog nas je nagradio genijalnošću, da bismo mogli izvršiti svoj zadatak. Kada bi genija bilo u protivničkom logoru, on bi se još i borio sa nama, ali je jače selo od svatova; borba bi među nama bila nemilosrdna, kakve još nije video svet. Pa i zakasnio bi njihov genije. Svi točkovi državnih mehanizama kreću se snagom pokretača koji se nalazi u našim rukama, a taj pokretač je zlato. ( Iz Protokola - P 5-4)

Iz svega se na kraju neodoljivo nameće da je zapravo svrha Sionskog priorata i pored njega drugih srodnih i proizašlih organizacija i njihovih akcija kroz vekove – da se dovede na presto Sionov monarh – ne običan kralj male države niti simbolički kralj velike imperije, već moćni kralj i patrijarh – kralj papa, nešto kao rimski vladari ili vizantiski carevi ili faraoni drevnoga Egipta, u čijim će rukama biti svetovna i duhovna vlast i koj će vladati celim svetom.

Odmah se nameće logično pitanje: Da li ima smisla takvo planiranje, kroz toliko vekova i šta je to što je taj plan za osvajanje svetske vlasti moglo držati toliko vremena?

Sve to izgleda prosto neverovatno i nepojmljivo za običnog čoveka, zapravo smemo reći – suludo za očekivanje. Možda će se nekome učiniti nelogično sve ovo – povezati Hrista, Jevreje i nekog kralja ili cara jevrejskog porekla. To nije u duhu jevrejske tradicije, a još manje u duhu izvornog Hrišćanstva. Upavo o tome se i radi – sve su to samo zloupotrebe. Kako ćemo najlakše napraviti sveskog vladara nego tako. Razbiti sve zvanične crkve kroz mnogobrojne sekte, ekumenske pokrete i sve i svašta. A Hrist – on se 'prevrće u grobu', što bi mi rekli kada vidi kako se Hrišćanstvo zloupotrebljava. Dobro, znam, nije u grobu, vaskrso je, ali to je bila samo stilska figura. Spojiti svetovnu i crkvenu vlast. Ustvari važnije je da sami narodi se povežu u jednu crkvu, da se klanjaju jednom Bogu i jednom njegovom izaslaniku. Da ne bi međusobno ratovali kao do sada.

Teško je shvatiti da mogu ljudska bića sa toliko strpljenja graditi most kroz vekove koji prelazi i preko vekova neizvesnosti, da bi doveo nekog budućeg potomka na tron svetske vlasti, ali nije nemoguće.

Korišćena literatura