Odlomak iz novog romana u nastajanju pod nazivim "Otkrovenje"

Dusan Nnić

*

In je sedeo duboko zavaljen u veliku stolicu od paljene tisovine presvučene sjajnom goveđom kožom. Naglo se nasloni na hratov sto i polako dlanom poče da crta neke nevidljive figure po gruboj površini. Naglo, uz prasak, otvori se prozor i ulete hladan jesenji vazduh noseći nekoliko požutelih listova. U vetru on spazi nekakvu spodobu zmijastog oblika kako se uvija u leti prema njemu. Podiže levu ruku braneći se od napasti, ali ga zmaj zgrabi kandžama za grudi. In naglo ustade, rukom zgrabi zmaja za vrat i baci ga daleko od sebe.

Oče naš koji si na nebesima, nek se sveti Ime Tvoje... poče on naglas, kad se uz snažni prasak razlete stolica u kojoj je do malopre sedeo. Istovrmeno, na stolu se pojavi plavičasti pentagram, znak koji je bio nacrtao svojim dlanom pre nekoliko trenutaka.

U sredini tog simbola poče da raste svetloplavi plamen i uskoro dodornu visoku tavanicu od kamenih lukova.

In je i dalje ponavljao Oče Naš u sebi kada se, uz tresak, otvoriše vrata i unutra ulete unezverena prelepa žena sa zlatnim mačem u ruci. Brzo pritrča stolu i zari svoj mač u plamen, a potom u brzom okretu odrubi glavu zmaju koji se bio pribrao i poleteo ka njima. Glava mu odlete do kamina i pade u vatru. Trenutak kasnije razlete se uz neobično potmuli prasak.

Odjednom se u sobi stvoriše četri rotirajuća zlatna pentagrama koji su lebdeli u visini Inovih očiju i polako se rotirali oko svoje zamišljene ose i to sve brže i brže, da bi se najednom pretvorili u lopte jer su se umnožavali u bozbroj pentagrama spojenih svojim šiljatim vrhom koji je obično označavao njegovu bradu. Bodljikave lopte su se okretale sve brže ibrže i iz njih počeše da izbijaju male varnice koje su pokušavale da sveštenicu dodirnu pokosi. Acim je to spretno izbegavala, ali u jednom trenutku, u navali neverovatnog besa, poče ona da se vrti oko sebe u pirueti visoko podignute leve ruke i odnom joj se u ruci stvori neobičan mač sa tri lepezasto postavljene dvosekla sečiva. Bilo je to jedno od oružja Trećeg čuvara.

Acim se naglo zaustavi u ležećm položaju. Mač joj je bio na grudima. Ali kao da nije pokretom promenila položaj, već kao da je vreme podvukla ispod sebe.

U sledećem trenutku lebdela je prostorijom dok joj se iskričavo bela suknja obmotavala oko prelepog tela. Kugle pentagrama ustukuše pred ovim mačem ali se razleteše u mnogo malih strelica koje su letele po sobi. Sve su se nekako, kao obmotavale, oko Acim neuspevši da je dotaknu.

In nije bio te sreće, jedna mu se zari duboko u čelo, odmah iznad korena nosa, malo ispod druge čakre. Ne oseti nikakav bol već blagi povetarac i predivan miris divlje nane pored šumskog potoka.

Zraci podnevnog sunca igrali su se sa nestašnim talasima već dosta zagrejane trome vode, koja mu je dozovlila da je mazi svojim rukama. In napuni dlanove srećnom vodom i umi se polako. Radost vode ga je nekako u trenutku okrepila. Tada ču neke korake iza sebe. Pridiže se i ugleda Acim sa suzama u očima.

-          Dragi, izvini, nisam uspela da te zaštitim. Kasno sam stigla.

-          Dobro sam ne brini. Odgovori In.

-          Oh ta tvoja detinja smetenost. Ti i ne shvataš. Ali, prekide je, nalet plača.

On joj priđe i zagrli je. In spazi trostuki mač i u trenu se svega seti.

-          Ja sam...

-          Da... Između jecaja izusti ona.

-          A ti? Šta ćeš ti onda ovde?

-          Mogu da prolazim do ovde. Znaš već...

-          Srešćemo se ponovo. Potražiću te u sledećem životu. Sigurno. Ne brini. Biću jači i pažljiviji, obećavam.

-          Znam ljubavi. Doćićeš kod mene i setićeš se svega ovoga. Čekaću te. Zauvek. I napisaćeš mi jednu pesmicu koja će ti otvoriti vrata do mene. Spojiće se opet Božanske iskre u nama.

 

*

 

Paž polako uđe u laboratoriju njegovog gospodara i učitelja, ali ga ne spazi te se zamišljeno okrete ka vratima. Tada, kraičkom oka, spazi nešto pored velikog stola. Ote mu se mukli krik kada shvati da to In leži bez svesti. Pridiže ga u naručje, ali bilo je kasno da se nešto učini. Odavno ga je on bio naučio kako se poznaje život u čoveku. Duša je plavičasti dugi pramen u sredini fizičkog tela u koji se ulivaju svi duhovni organi, sve čakre. Na telu učitelja je bilo još tragova eterskog tela, i ništa više.Milo je bio prirodno, od rođenja, vidovit i zato ga je In i uzeo u službu kao svog učenika, ali i svog paža koji mu je  bio desna ruka u svemu.

Čvrsto zagrli svog učitelja i jedna kristalna suza mu se skotrlja niz obraz i izgubi se u medveđem krznu Inove kragne.

Uz tihu škripu otvoriše se ulazna vrata i unutra stupi vojvoda. Milo se zbuni, trebao se pokloniti vojvodi, ali kako da ostavi svog učitelja koga grli poslednji put. Vojvoda to shvati i oslobodi ga nelagodnosti:

-          Šta se desilo? Ne ustaj! Šta mu je? Zar mu nije dobro? Velikom magu!

-          Mrtav je. Tiho odgovori Milo.

-          Nemoguće. On mrtav. Najveći među čarobnjacima današnjice. Opet je to neki njegov marifetluk da nas provocira i da nam se posle ruga kako ga nismo dovoljno žalili, ili već - tako nešto.

-          Ne. Ovaj put je stvarno. Tiho će paž.

-          Sto mu gromova! A baš mi je trebao savet od njega.

Kazimir se polako okrete prema vratima, ali naglo stade i okrete se prema mladiću koji je još držao svog učitelja, te poče naredbodavnim glasom:

-          Nisam planirao da nas In tako, naprečac, napusti. Baš je sad morao da umre.

U trenu shvati koju je glupost rekao i uhvati prekorni pogled mladića, ali nastavi:

-          Sada nemamo zvaničnog maga - a ni nezvaničnog. In je bio čudo, nije nam trebao drugi. Moram imati nekoga. Zastade pa nastavi: Nauči li ti nešto, za sve ove godine, od njega?

-          Pa… Jesam. Da. Znam dosta toga, ali ni blizu kao on.

-          E pa to što znaš, i što ne znaš mora da bude dovoljno, a ako zabrljaš baciću te hijenama, ili… Već ću smisliti neku drugu muku. Kroz smeh završi vojvoda.

-          Ne razumem. Gde da zabrljam? Upita Milo.

-          Ne pravi se lud. Šta miliš, ko će ga sada zameniti? Dolazi ovamo. Ostavi ga. Nije to više on.

-          Ali…

-          Dovlači dupe kada ti kažem!

Milo priđe gospodaru više nego bojažljivo. Nikad ranije nije smeo ni pomisliti da mu se tako približi.

-          Klekni! Naredi ovaj

-          Gospodaru!?

-          Imenujem te za mog savetnika. Svečanim glasom će Kazimir stavivši mu ruku na glavu.

-          Ali gospodaru. Kako ću ja to?

-          Skromnost je kažu vrlina, ali i nemam boljeg. Pogotovo ne nekog kome mogu verovati. A ti si dobro dete. Iz dobre porodice. Od loze Sokolovića. Znam sve o tebi. Vučete poreklo još iz Sarda. Naučićeš već što ne znaš. Imaš u dvorcu veliku biblioteku. In je skupljao knjige godinama. Čak i one… Nemoj da nas čuje onaj nadrdani kaluđer Amfilohije. Tražio mi je da spalim pola biblioteke. Lud čovek, ma pustimo to.

-          Mislite na preosvećenog?

-          Da, tako ga zovu. Udarila mu gordost u glavu, pa ne zna šta radi. Nije to važno. Ali pazi ti šta radiš, šta ja ono rekoh za hijene? Kazimira prekide nalet gromkog smeha. I da, nastavi on, možeš li da pozoveš onu lepoticu što se bila spanđala sa tvojim učiteljem?

-          Ne razumem?

-          De, ne pravi se lud. Znaš onu prelepu što se šeta kroz vreme i prostor. To je tek čarobnica, da ne kažem veštica.

-          Nemojte tako!

-          A ipak znaš na koga mislim, samo te provociram.

-          Mislite na Acim sa Rtnja?

-          Odakle god da je, samo je pozovi. Treba mi jedan savet. Ili misliš da ti to možeš sam? Upita Kazimir kroz šeretski osmeh.

-          Neka, bolje da ona dođe. Nisam ja još…

-          Koji si ti to folirant, što bi rekla ova današnja omladina. Kad sam te pritisnuo sve si se setio. Zovi je, molim te. Što pre. Siguran sam da ona već zna da se ovaj mučenik upokojio. Sahranićemo ga dostojno. Ti izaberi gde. Mislim da ono groblje za narod nije pravo mesto. Mora biti nešto posebno za njega. Da se pamti. Knedla u grlu ga najednom steže. Još ćeš me rasplakati. Zovi da ti pomognu oko svega. Ti si sad glavni ovde. I, da, preseli se odmah u njegove odaje. Ima tu mnogo poverljivih stvari. Neću da mi se oni kaluđeri ovde muvaju.

 

 

 

*

Davno je bila prošla ponoć. Toša je sedeo za svojim pisaćim stolom. Na njegovom licu su se mešale, pomalo neprijatejske svetlosti prastare stone lampe i novog monitora poslednje gneracije. U tišini noći, mešali su se zvuci starog sata na zidu koji nije žleo da poveruje koliko je sati odbrojao, te se nije ni kvario i ventilatorčića njegovog kompjuetera.

Odjenom ga nešto steže u srcu. Kao neki krik, ne iz njegove duše, već iz nekih ledenih daljina sa one strane ruba nečega, što smo uobičajeno navikli zvati smrću. Probode ga neopisv bol u grudima. „Bože, da li umirem? Da li je ovo srčani napad?“ Zamagli mu se vid i glava mu klonu na mekanu travu pored nestašnog šumskog potoka. Nije više osećao bol već samo blagi povetarac i predivan miris divlje nane. Zraci podnevnog sunca igrali su se sa nestašnim talasima već dosta zagrejane trome vode, koja mu je dozovlila da je mazi svojim rukama. In napuni dlanove srećnom vodom i umi se polako. Radost vode ga je nekako u trenutku okrepila. Tada ču neke korake iza sebe. Pridiže se i ugleda Acim sa suzama u očima.

-          Dragi, izvini, nisam uspela da te zaštitim. Kasno sam stigla.

-          Dobro sam ne brini. Odgovori In.

-          Oh ta tvoja detinja smetenost. Ti i ne shvataš. Ali, prekide je, nalet plača.

On joj priđe i zagrli je. In spazi trostuki mač i u trenu se svega seti.

-          Ja sam...

-          Da... Između jecaja izusti ona.

-          A ti? Šta ćeš ti onda ovde?

-          Mogu da prolazim do ovde. Znaš već...

-          Srešćemo se ponovo. Potražiću te u sledećem životu. Sigurno. Ne brini. Biću jači i pažljiviji, obećavam.

-          Znam ljubavi. Doćićeš kod mene i setićeš se svega ovoga. Čekaću te. Zauvek. I napisaćeš mi jednu pesmicu koja će ti otvoriti vrata do mene. Spojiće se opet Božanske iskre u nama.

Kako ću znati da napišem pesmicu? Znaš ja... I kada? U kom životu? Da li ću se setiti? Iz njega izete bujica pitanja.

-          Pitaj srce svoje, ono će znati. Blago odgovori Acim.

-          Znam srećice. Samo me malo strah. Steže je on još jače, iako nežno, u svom zagrljaju, kao da se nadao...

Bol polako pospusti i Toša uz kratki jecaj povrati dah. „Gde sam ovo bio? Bilo je tako lepo i mirisno. Takva svetlost pored žive vode.

Vode na Zemlji su ljute na nasine žele da sa igraju sa nama.“ Prolazilo mu je kroz glavu. Acim, pa da, sećam se da je rekla: „Pitaj srce svoje, ono će znati. Pesmica će nas povezati. Božanska iskra ljubavi što u nama počiva, večni mir u sebi čuva“.

Toša se potpuno pribra. Merkurov nalet snage prostruja njegovim telom i on poče brzo da kuca po tastaturi:

Pitaj srce svoje!

Ono će znati.

Dal’ ljubav prava to je?

Dal’ zavidne duše,

zlom,

ljubav pomutiti žele?

Pitaj srce ljubavi svoje!

Dal’ večni mir u sebi čuva?

I saznaćeš, da,

Božanska iskra u nama počiva.

 

„Odakle mi se samo stvorila ova pesmica?“ Prođe mu kroz glavu. Kako je ovo lepo. „Acim da li me čuješ? To je naša pesmica!“  Kriknu on i suze mu zamutiše vid. Skide naočare, skoro ih baci na tastaturu, kada oseti blagi dodir ruke na ramenu. Okrenu se polako i kroz suzne oči ugleda prelepi božanski lik. Naglo ustade i zagli je. Vreme beše stalo. Stopiše se potpuno. Sunce ih je kupalo svojoj svetlošću dok su lebdeli iznad uljasto mirne vode zelenog jezera.

 

 

*

-          Tošo, gde si cele noći? Opet nisi spavao! Preteruješ. Nije to zdravo. Rafalno izdeklamova Selena ulazeći u dnevnu sobu. U momentu, spazi ga na parketu pored stola. Pritrča brzo i pridiže mu glavu. Prstima potraži puls na njegovom vratu i kad ga nađe bi joj lakše. Dohvati stari telefon sa stola i više ga obori, nego što ga spusti pored sebe. Obrnu broj hitne pomoći i neobično mirnim glasom pozva pomoć. To je bio njen provereni dar da u odsudnim momentima reaguje hladnokrvno.

 

Neobično kratko vreme je prošlo dok lekar i sestra hitne nisu bili pored Toše koji je polako počeo da dolazi sebi. Dadoše mu inekciju i sestra mu stavi tableticu nitroglicerina u usta.

-          Ne gutajte. Ostavite da se istopi ispod jezika.

-          Ovde ste ga našlia na podu? Upita lekar Selenu.

-          Da, radio je celu noć. Kad sam ustala i spazila da ga nema u krevetu pođem po kući i nađem ga ovde. Nije mu to prvi put da radi cele noći. On piše. Radi na novom romanu.

-          Isuviše se iscrpljuje. Nekako nehajno konstatova doktor.

-          To mu i ja stalno pričam. Složi se Selena.

-          Šta je ovo pisao? Ovo je nekakva pesmica? Upita sestra koje je prišla monitoru.

-          Ne znam. Nisam gledala. Odgovori Selena.

-          Prelepo je. Ovo je božansko, ali moglo ga je ubiti... Tiho izusti sestra dok joj jedna bistra suza skliznu niz obraz.

 

(Izvinjavam se ne štamparskim i jezičkim greškama jer je ovo još nelektorisan tekst)

Pretraga

PREPORUČUJEMO

Ninićevo LIKOVNO i PESNIČKO izražavanje (kritike)

NINIĆEVO SELFIČKO SLIKARSTVO

RAZGOVOR SA NINIĆEM objavljen u magazinu SENSA (martovski broj)

PREDAVANJA D Ninića

     - O molitvi OČE NAŠ

                            - video snimak

                            - o predavanju

                            - o predavanju (engleska verzija)

     - Na temu BOJE I DUHOVNOST

     - Tema RTANJ

             - Knjižara EVEREST

             - ISTRAŽIVAČKI FESTIVAL 2011.   (video zapisi)

             - RTANJ I DUHOVNOST (predavanje - snimak)

     Ninić na VIKIPEDIJI

              VIKIPEDIJI (engl.)

 

Novo (peto) izdanje popularnog romana OTKRIĆE  - U PRODAJI

Možete naručiti preko ovog sajta (kontakt) ili na telefon

060 3 44 11 77

 

VIDEO KANAL NA You Tube http://www.youtube.com/user/DusanNinic