Ka višem stepenu duhovnosti ("Spoznaja" - odlomak)

Kako povećati sopstvenu energiju
ninicninic.com

Roman „Spoznaja“ – Dušan Ninić (odlomak)

Dobro pržena, dimljena kobasica je bila izvrsni specijalitet kuvara Joce, koga je on čuvao samo za odabrane goste restorana. Jedino se ovde mogao osetiti već skoro zaboravljeni miris najkvirca[1]. Starog začina bez koga se nekad nije mogla zamisliti ni jedna kobasica, a danas je ostao samo u sećanju sladokusaca.

Toša polako završi i drugo parče.Pogleda u Voju koji je i sam bio prikraju, ali očigledno nigde nije žurio.

-     Šta misliš o nekoj palačinci? Upita Toša.

-     Ne znam. I ovo je bilo dosta. Odgovori Vojkan.

-     Ništa lepše od palačinki sa medom i orasima.

-     Baš si gurman. Kakvi sad orasi?!

-     Dobro mogu da budu i seckani, ne mora mleveni. Da znaš da je to i bolje, dobro me podseti.

-     A tvoj pritisak? A šećer?

-     „Duša jela – duša patila“ – što bi rekla moja pokojna baba – poče Toša da se smeje.

-     Toliko ne vodiš računa o svom telu i zdravlju, da to već prerasta baš u nekulturu tela. Ozbiljno ga opomenu Vojkan.

-     Jao, ti će’ mi kažeš!

-     Dobro, ali barem se trudim. Pomirljivo će Voja.

-     Da, tačno je da od našeg mišljenja i ponašanja, ustvari, najviše zavisi naše zdravlje. Tako se jedino i razvijaju telesne čakre. Mirno odgovori Toša, koji,ipak,i dalje nije prestajao da razmišlja o porciji-i-po palačinki, i u tom cilju mahnu starom konobaru Luki.

-     Nisi mi jasan, kako naše ponašanje može da utičеna razvoj sopstvenih čakri? Zar to nisu,ipak,delovi našeg tela? Zar to nije stvar biologije, ili ezoterije, ako baš hoćeš? Ili već nekog enеrgetskog procesa? Upita Vojkan.

-     Sve je tačno što si rekao, ali zaboravljaš koliko naše psihičko stanje, a odatle i naše ponašanje utiče na nas same,pa i na naše čakre. Odgovori mu Toša.

-     Ipak ne razumem. I gde si to pokupio. Da te to nisu naučili oni tvoji astrolozi? Poče Vojkan da se smeje.

-     Samo se izmotavaj. Ali to nije ništa novo. Sećaš li se one fenomenalne knjige „Najveći trgovac na svetu“ od Og Mandina. Tu je dao baš lepa pravila ponašanja za uspeh u životu.

-     Ti reče malopre za razvijanje čakri?

-     To ti je ista stvar. Bez razvijenog energetskog tela, odnosno razvijenih čakri, ne može se pravilno funkcionisati. Ne može se uspeti ni u kom poslu koji radimo.

-     Da shvatam, otprilike. Ali hteo si još nekog da pomeneš?

-     Da Štajnera[2]. On je dao mnogo dobrih saveta za onoga koji stupa u okultnu obuku. Kako da se ponaša da bi mu se mogle pravilno razviti pojedine čakre, a samim tim i da može da primi ezoterijska znanja.

-     I to je samo tako! Ako se ponašam na određeni način, ja postajem mag?!

-     Stvarno si neozbiljan. Znaš ti dobro na šta sam ja mislio.

-     Koja je glavna čakra za to? Daj mi neki primer da mogu da razumem!

-     Sve su važne, ali izdvojio bih čakru ili drugim rečima duhovni organ, koji se nalazi u blizini grk­ljana i ima šesnest listova.On omogućuje vidovito gledanje načina mišljenja nekog drugog duševnog bića. Takođe dozvoljava i dublji uvid u istinske zakone prirodnih pojava. I odgovara elementu vazduha.

-     Dobro i šta treba da radim da bi se ta čakra razvila? Upita Vojkan sa dosta neverice u glasu.

-     Pre svega, važno je kako usvajamo ideje. U tom pogledu obično se čovek sasvim  predaje slučaju. Čujemo ovo ili ono, vidimo jedno ili drugo, i po tome obrazujemo sebi svoje pojmove. Dok tako postupamo, naš šesnestolisni lotosov cvetostaje sasvim nedelatan. Tek kad čovek u svoje ruke uzme svojе vaspitanjeu tome pravcu, on počinje da postaje aktivan. Radi toga moramo da pazimo na svoje ideje. Za nas mora svaka ideja dobiti značaj. Treba ceo svoj život ideja da vodimo tako da on postane verno ogledalo spoljašnjeg sveta. Naša nastojanja treba da idu u pravcu otklanjanja neispravnih ideja iz naše duše.

-     Izvolite? Prekide ga konobar.

-     Tri porcije palačinki sa medom i orasima. Seckanim, ne mlevenim! Zapovedi Toša, ali to izazva nagle pokrete očiju iskusnog konobara, koji je odmah tražio za koga je treća porcija. Videvši to Toša mu pojasni: Na dva meste po porcija-i-po.

-     Evo, odmah. Odgovori konobar koga je zadovoljilo ovo objašnjenje i brzo se udalji.

-     I samo to? Upita Vojkan. Da pazimo na misaone tokove i razvićemo naše čakre? Zastade. Ja se tako i ponašam – uglavnom. Mada nisam to povezivao sa ovim što si sada rekao, ali mi je prijalo. Imam jednu dobru vežbu za razvijanje koncentracije, ali to je upravo to što si i sam rekao.

-     Šta ti je to? Upita Toša radoznalo.

-     Prosto! Ponavljanje Gospodnje molitve!

-     Ne razumem!

-     Objasniću ti. Polako. Jednostavno ponavljaš u sebi: „Gospode Isuse Hriste Sine Božiji pomiluj mene grešnoga“. Samo pre nego što počneš pogledaš na sat. I onda ovo ponavljaš dok u jednom momentu ne shvatiš da su ti misli odlutale ko zna gde. I onda pogledaš na sat. Da vidiš koliko si vremena uspeo da misliš ono što si hteo. Veoma je teško. Retko ko izdruži u početku više od minut,dva.

-     Ustvari i ne znaš baš kada si prestao? Upita Toša.

-     Naravno. Ali nije to dugo. Brzo shvatiš da si odlutao. Baš dobra vežba. I mnogo mi je pomogla. Em je molitva moćna, pa još koncentrišeš misli da ne lutaju i na kraju ti mi kažeš kako to razvija i ovu grlenu čakru. Fantastično. Nego ima li još nešto u vezi sa ovim duhovnim organima sem da pazimo na misaone tokove?

-     Ima. Nije samo to. Drugo je, proces koji se odnosi na naše odlučivanje. Treba da odlučujemo samo na osnovu ozbiljnog, utemeljenog, punog premišljanja; čak i o onom najbeznačajnijem. Odstranjeno iz naše duše treba da je sve besmisleno postupanje, svo spontano, rutinsko činjenje. Za sve treba da imamo dobro procenjene razloge. l moramo da odbacimo baš sve, na šta nas ne goni nikakav značajan razlog. Treće se odnosi na ono kako govorimo. Sa naših usana treba da silazi samo ono što ima smisla i što je značajno. Sve što je priča radi priče odvodi nas od pravog puta. Treba izbegavati običan način zabave, gde se govori bez probiranja i sve šaroliko, ispreturano. Ali, pri tome, ne treba da se isključimo iz razgovora sa drugim ljudima. Upravo u takvom opštenju treba naš govor da se razvije do značajnosti. Treba biti raspoložen za svaki razgovor i odgovor, ali promišljeno i u svakom slučaju razložno. Nikada ne govoriti bez osnova.

-     Znači nema opuštanja, nikada. Poče Vojo da se smeje.

-     Pričam ti ovo ozbiljno. U Tošinom glasu se počela osećati nervoza.

-     Šta se ljutiš! Šalim se! Nego, ima li još?

-     Ima! Četvrto se odnosi na naše postupanje, delanje prema spoljašnjem svetu.

-     A postoji i unutrašnji?

-     Znaš ti dobro na šta sam mislio. Sigurno da postoji i naš unutrašnji svet. Ali ovo se odnosi na naše ponašanje koje treba urediti tako da se slaže sa postupcima drugih ljudi i, uopšte, sa zbivanjima iz naše okoline. Treba izos­taviti postupke koji smetaju drugima ili se nalaze u protivrečnosti sa onim što se oko nas dešava i da težimo da svoj rad uredimo tako, da se on harmonično učlani u našu okolinu, u naš životni položaj. Sledeće je uređenje našeg čulnog života. Trebaživetishodnoprirodiiduhu. Nenagliti, anebitinispor. Negovatisvojezdravlje, iuopšte, svenavikeudesitisebitako, dajeposledicaharmoničanživot. Sledeći proces se odnosi na naše težnjei naše motive. Treba ispitivati svoje sposobnosti, svoje mogućnosti i ponašanje u smislu saznavanja sebe. Ništa ne činiti što je izvan naših snaga; ali ništa i ne propuštati, što je u našoj moći. Ne treba se uklapati prosto bez misli kao neki točak u civilizacijski mehanizam, nego nastojati da se razume ono što je pred nama, da bi nam pogled bio izvan svakidašnjice i njenih stereotipa.

-     Ti razvi celu filozofiju. Prekide ga Vojkan. Ali da znaš da si baš u pravu. Stvarno je tako. Mada se ne mogu setiti ni jednog konkretnog primera.

-     Ima ih svuda oko nas. Stalno. Odgovori Toša. Da, znaš li onu pričicu o pet majmuna i bananama?

-     Nemam pojma na šta misliš.

-     Slušaj! Grupa naučnika je zatvorila u kavez pet majmuna i na sredini kaveza postavila merdevine sa bananama na vrhu. Svaki put kad bi se jedan od majmuna popeo na vrh po banane, naučnici bi ostale majmune polili hladnom vodom. Nakon nekog vremena, svaki put kad bi se majmun popeo na merdevine, ostali bi ga prebili. S vremenom, nijedan majmun se više nije usuđivao da se popne na merdevine. Naučnici su tada odlučili da zamene jednog od majmuna. On se odmah popeo na merdevine po banane, nakon čega su ga ostali odmah pretukli. Pošto je nekloliko puta dobio batine, shvatio je da se ne sme penjati na merdevine iako nije znao razlog tome. I drugi majmun je zamenjen i situacija se ponovila. Prvi zamenjeni majmun ga je, takođe, pretukao. Isto se dogodilo i sa trećim i sa četvrtim. Na kraju je i peti majmun zamenjen. Sada smo imali pet majmuna koji nikada nisu polivani hladnom vodom, a ipak su uvek premlaćivali onoga koji se peo uz merdevine. Kad bi bilo moguće upitati te majmune: Zašto uvek premlatite onoga koji se probao popeti? Kladim se da bi odgovor bio: „Nemam pojma, tako se to radi ovde.“ Da li ti ovo zvuči poznato? Zašto neke stvari radimo na način na koji radimo, ako postoji i druga solucija?

-     Baš lepa pričica. Stalno to sebi radimo. Milionima je bitno koji će tim, koja grupa ljudi više puta ubaciti loptu u posebno ograđeni prostor za to. Ili ono sa Crvenkapom.

-     Šta je s njom? Upita Toša.

-     Tamo ti je jedina pozitivna ličnost, mislim u toj priči, onaj vuk.

-     Ma daj, kako?!

-     On je, mučenik, divlja životinja koja traži šta će da jede. A neki tamo ostavili bolesnu babu da živi u šumi bez ikoga, pa još poslali samo dete, tu Crvenkapu, da joj nosi hranu, ogromnu korpu koju jedva vuče. Vojo poče da se smeje. To ti je ta druga solucija. Drugo poimanje sadržine teksta.

-     Lep primer. Stvarno mi ne bi palo na pamet. Potpuno si u pravu Vojo.

-     U svakom slučaju, čakre ili ne, ovo su dobri saveti za svakodnevni život. Imali još?

-     Naručili smo palačinke. Odgovori Toša šeretskim glasom.

-     Nisam mislio na klopu – eh, ti...

-     Da. Sledeći je proces – nastavi Toša uz zagonetni smešak – u nastojanju da se od života što više nauči. Ništa ne treba da prođe pored nas što nam ne daje povoda da sakupimo iskustvo korisno za život. Ako i učinimo nešto neispravno i nesavršeno, onda će to biti samo povod da slično, docnije učinimo ispravno ili savršeno. Ništa ne treba raditi bez pogleda unazad na doživljaje koji nam mogu biti od pomoći prilikom donošenja odluka.

-     Mnogo toga za jednu čakru! Prekide ga Voja.

-     I poslednji savet – jesi li zadovoljan? Je, da treba ponekad uperiti pogled i u svoju unutrašnjost. Moramo da proniknemo u sebe, da se brižljivo  posavetujemo  sa samim sobom, da obrazujemo i ispitamo sopstvena životna načela, da u mislima izvršimo smotru svojih znanja, da  procenimo  svoje  dužnosti, da razmislimo o sadržaju i cilju života i tako dalje. Takvim vežbama postajemo sve savršeniji i savršeniji, jer od takvih vežbi zavisi obrazovanje dara vidovitosti. Ko neistinito misli ili govori, ubija nešto u klici šesnestolisnog lotosovog cveta. Istinoljubivost, iskrenost, poštenje jesu u ovom odnosu gradilačke snage, a lažljivost neiskrenost, nepoštenje su razarajuće snage, i mora se znati, da se ovde ne radi samo o „dobroj nameri“, nego o stvarnom delu.

-     Stvarno lepo objašnjeno! Nego šta mi ono reče, čemu „služi“ ta čakra? Upita Vojkan.

-     Duhovni organ, koji se nalazi u blizini grk­ljana omogućuje nam da sagledamo način mišljenja koji ima neka druga duša, da spoznamo zakone po kojima se dešava neka prirodna pojava, i to se sve pojavljuje preko ove čakre, u našoj svesti, u likovima.

-     Čekaj to mi je nešto poznato. Zar nismo o tome pričali u vezi sa potentizacijom i o onom svetlosnom procesoru? Ono kada se sagleda suština svega i svi pojmovi dobijaju neki oblik, i oni koji su krajnje apstraktni. Sećaš li se? Upita Voja.

-     Svakako. Samo to nisu kruta, mirna uobličenja, nego pokretni oblici ispunjeni životom. Prozorljivi, kod koga se razvije to čulo može za svaki način mišlje­nja, za svaki prirodni zakon, da navede oblik u kome se on izražava. Jedna osvetnička misao, na primer, odeva se u streli sličnu zupčastu figuru, jedna dobronamerna misao često u liku cveta koji se otvara i tako dalje. Određene misli, pune smisla, su, po pravilu, simetrično obrazovane, nejasni pojmovi imaju naborane meke konture, a jasne misli oštre, ali blage ivice.

-     Znam, ali podseti me kako se to beše uklapa u tvoju priču o potentizaciji? Prekide ga Vojkan.

-     Bilo je to davno. Desilo se u svestiizmeđusnaijave. Svemijebilojasnoirazumljivo, alisamposlebuđenjadostatogapobrkaoizaboravio. U snu, kod mene, sve dobija neki oblik. Nema apstraktnih pojmova kao na javi. Svaka misao. Reč. Jednostavno sve dobija neku formu, ima neki trodimenzionalni izgled... Ljubav, mržnja, bol... sve. Čak i sama potentizacija koja sve prožima i povezuje.

-     Nikad to nisam mogao baš do kraja da razumem!

-     Zamisli jednu ogromnu slagalicu. Znaš one dečije puzle od kartona različitih oblika sa nekom slikom sa jedne strane.

-     Dobro, i?

-     Sad je zamisli, ali trodimenzionalnu. I još, da oblici unutar nje, koji predstavljaju pojmove i ideje, nisu uklopljeni jedan u drugoga već da ima nekog prostora među njima, a koji popunjava potentizacija raznih oblika i boja, ona izgleda kao neka želatinska masa koja sve to povezuje, ali ne stabilno već je sve pokretno. I sama ta masa potentizacije nije jedinstvena već se sastoji od pojedinačnih celina koje uglavnom povezuju najbliže delove te slagalice. Međusobno prepletene i uvijene potentizacije povezuju razne pojmove (oblike) i ovi od njih rastu ili se smanjuju ili se menjaju u svoje suprotnosti. Nisam ti rekao da je slagalica sva u pokretu i nekako uljasta, sjajna. Sve se pokreće usled mnogobrojnih veza i svih mogućih oblika. Samo nisu to veze kao trake već oblici koji popunjavaju šupljine.

-     Znači tebi je razvijena ta čakra u blizini grkljana, taj šesnestolisni lotusov cvet, omogućio da stvari vidiš na taj način. Rekao bih čak pravi način, mada je on za druge skroz čudan.

-     I meni je u početku bilo čudno. Moram ti priznati. Odgovori Toša.

-     Ipak,  ako potentizaciju gledamo kao „zatvorenu formu“, oznaku za projekciju misli-želje kako bi je onda mogli dovesti u relaciju sa pojmom uroka? Upita Voja.

-     Trebamo prvo razjasniti da ovde mislim na urok koji sami sebi uradimo, a ne neka druga osoba. Urok ti je samo narodski naziv za potentizaciju. Kada neko razmišlja na visokim frekvencijama, onda mu one postaju delatne kao svoja suprotnost i to ljudi nazivaju urok. Odatle ono: „Ne razmišljaj o tome da ga ne urekneš“– ili drugim rečima – da ga ne osujetiš ili promeniš. Ali misli itekako mogu biti i zapovesti i onda nema suprotnosti, nema uroka. Znaš sve to.

-     U tom slučaju, potentizaciju smatramo kao osnovni element jednog od bazičnih vidova komunikacije sa Višim nivom. Ali šta je onda sa „Agendom“te komunikacije? Algoritmom? „Smislom“? Planom? Kako da to nazovemo? Upita Vojo.

-     U tom, naizgled, haosu, mora postojati red! I ima ga!  Odgovori Toša i nastavi: Samo što je mnogo visoko... Toliko visoko da, kako i sam reče, mora se naći neki od „neuobičajenih“puteva ka njemu. Ili onaj jedan jedini „uobičajeni“. Izgleda mi kao da je Naš Svevišnji postavio ovo uređenje da bi „zaštitio“sebi Bliže od nas Njemu daljih, ali ne zato što nas manje voli, baš naprotiv! Zato što smo za Njega kao slepa Deca, koju ako pustiš na drum mogu zalutati ili poginuti. 

-     Ali zato nam je Bog dao molitvu i njene moći. Da se spasemo – i to i od sebe samih, naših loših misli, a i od drugih.

-     Svakako, složi se Toša, samo bitna je molitva i za druge, kao i za sebe. I još, što je jako bitno, ako količina vodi kvalitetu onda i često, skoro neprestano prizivanje imena Isusa Hrista makar to bilo u početku i na rasejan način, može da dovede do sabrane pažnje i topline srca. To je tako zato što je ljudska priroda u stanju da usvaja izvesna raspoloženja posredstvom česte upotrebe i navike.Koliko me je puta samo spasla Isusova molitva kada sam bio u krizama duha i tela: Gospode ISUSE HRISTE Sine Božiji, Pomiluj me grešnog, u ime Oca, Sina i Svetoga Duha. Amin. I sam si je malopre pomenuo.

-     Ili u skraćenom vidu: Gospode ISUSE HRISTE Pomiluj me.Nadoveza se Vojkan. Prepodobni Grigorije Sinait uči nas da je skraćeni vid čak pogodniji za početnike, dalje savetuje da se reči molitve ne menjaju često, kako bi se što lakše naviklo na prizivanje. I još samo nešto kratko kad smo to započeli.

-     Znam ja to tvoje kratko. Uz smeh ga prekida Toša.

-     Hteo sam samo da kažem šta nas uči prepodobni Ava Isaija.

-     Šta to?

-     On nas uči da smirenoumlje dolazi od osuđivanja samog sebe, a napuštanje svoje volje radi bližnjega sa razumom, pokazuje smirenje. Čistota jeste molitva Bogu. Neosuđivanje ukazuje na ljubav. Dugotrpljenje podrazumeva da se ništa ne pomišlja protiv bližnjega. Bogoljubivo srce znači ne vraćati zlo (za zlo). Bezmolvije znači ne zanimati se za ono što nas se ne tiče. Siromaštno je - nezlobivo srce. Vladati svojim čulima jeste mir. Podnositi (sve) jeste - krotost. Milostinja je - praštati. Sve ovo rađa odsecanje svoje volje. Ono stvara mir među vrlinama. Ono vladalačko (načelo, tj. um) čini bezmetežnim.

-     Baš si to lepo rekao.

-     Nego Tošo, gde je naša misao koja stvara potentizaciju, gde ona završava? Upita Vojkan.

-     Mi smo neko ko – kako si rekao – stvara te veze, ali ih i remeti. Samo kad tu kažemo mi, ili nas, kad mislimo na pojedinog čoveka, moramo da razložimo neke stvari. U odnosu na potentizaciju treba razlikovati telo od duha i duše. Nikako nije isto. Ili da bude prostije, jednostavno treba razlikovati telo od misli, a pod ovo drugo spadaju sva ona tri druga dela – astralno telo, etersko telo i JA. Ali materijalno (zemaljko) telo je tu kao neki nosilac. Za potentizaciju su bitne misli. Energija misli. Da bi se tačno razumeli kada se vode ove rasprave potrebno je prvo utvrditi jezičke polazne osnove i definisati šta se pod kojim pojmom podrazumeva. Dakle, sve to radi naša energija misli. I mi smo u svemu tome. I tu u toj slagalici i u potentizaciji, u svemu. Ali ne zaboravi da je i naše telo tako sačinjeno. Toša poče da se smeje. Sve je jedna slagalica – nastavi – teško je opisati rečima.

-     Sve se sastoji od „mrdalica“kako neko reče. Voju prekide nalet smeha.

-     I jeste baš tako, ona je tu u pravu.

 

Ono malo pivakoje je ostalo u krigli brzo se nađe u Tošinom grlu.

-     Gde su te palačinke? Upita on.

-     Stvarno, to ne liči na njih. Složi se Vojkan i nastavi: Negonije to valjda jedina čakra, ta kod grla?

-     Ne, nikako, ali za okultni razvoj je možda i najznačajnija. Sledeća važna je ona dvanaestolisna(koji se nalazi u blizini srca), ona daje drugačije opažanje nego Šesnaestolisna. Mora se shvatiti da opažanje pojedinim duduhov­nim ili duševnim čulima nosi različiti karakter. Vidovitiizgrađivanjemdvanaestolisnoglotosovogcvetaotvarasebiidubokorazumevanjezaprirodnazbivanja. Sveštojezasnovanonarastenju, razvi­janju, izlivaduševnutoplotu; sveštojeobuhvaćenoprolaznošću, razaranjem, propadanjemistupasakarakteromduševnehladnoće.

-     Da li i ovde imaš neke savete za otvaranje ove čakre? Upita Vojo.

-     Svakako. Prvo na šta u ovom pogledu treba da se vodi računa je regulisanje toka sopstvenih misli. Kao što smo videli da se  šesnaestolisni cvet razvija istinitim i značajnim mis­lima, tako se ova čakra razvija logičnim tokom svojih misli, ili ukratko - kontrolom misli.  Misli lutalice koje se jedna u drugu ne uklapaju na neki logičan način, nego slučajno kvare oblik ovog lotosovog cveta. Učenik ne treba da se bez ljubavi povlači iz nelogične oko­line zbog unapređenja svog razvoja. On će pre, sasvim tiho u svojoj unutrašnjosti, davati logički pravac mislima koje na njega jurišaju spolja. I truditi se svim silama da zadrži taj pravac u sebi.[3]

-     Idu palačinke! Prekide ga Vojo.

-     I bilo je krajnje vreme.

Toša klimnu glavom i poče da pravi mesto na stolu za tanjir sa vrućom poslasticom.

-     Da li je to jedini savet za taj dvanestolisni cvet? Upita Vojo. Nego, gde reče da se on nalazi?

-     U blizini srca. Obično se zato zove srčana čakra, ili četvrta čakra. Znaš da se ono broje odozdo nagore?

-     Da svakako. Nego, na šta još treba da obratimo pažnju?

-     Drugi zahtev je ista takva doslednost u svome delanju, kontrola postupka. Svaka nestalnost, disharmonija u delanju dovode lotosov cvet o kome je reč, do kvarenja. Treći zahtev je istrajnost. Okultni učenik neće dozvoliti da ga ovaj ili onaj upliv odvrati od cilja koji je sebi postavio, sve dok on taj cilj može smatrati ispravnim. Prepreke su za njega poziv da ih savlada, a nikako ne osnov za odustajanje. Četvrta je trpeljivost (tolerancija) prema ljudima, drugim bićima, a i činjenicama. Okultni učenik potiskuje svaku suvišnu kritiku prema nesavršenom, zlom, rđavom i više traži da shvati sve na šta naiđe. Kao što Sunce ne uskraćuje svoju svetlost lošem i zlom, tako ni on ne uskraćuje svoje učestvovanje sa punim razumevanjem. Zadesi li okultnog učenika bilo kakva neprilika, onda se on ne prepušta nepovoljnom osuđivanju, nego ono što je neizbežno on prima i teži, koliko mu dozvoljava njegova snaga, da stvar obrne na dobro. Tuđa mišljenja ne posmatra samo sa svog gledišta, nego traži priliku da se stavi u položaj drugih.

-     Izvini što te prekidam, ali pročitao sam onu knjigu što si mi preporučio.

-     KojuVojo?

-     Onaj, kako se zvaše pisac – da Og Mandino – „Najveći trgovac na svetu“.

-     Da baš dobra knjiga. To su isti ovi saveti samo drugačije ispričani. Nego, izvini prekinuo sam te, šta si hteo da kažeš? Upita Toša.

-     Sećam se jednog citata koji se baš na ovo odnosi. On kaže: Nije li istina da ptice, vetrovi, more, kao i čitava priroda, pevaju glasom muzike u slavu svog Tvorca? Zbog čega se i ja istom muzikom ne bih mogao obraćati Njegovoj deci? Od sada, držaću na umu tu tajnu i ona će mi izmeniti život.

-     Divno. Zaista. Peti zahtev je nepredubeđenost, odsustvo predrasuda prema svim pojavama u životu. U tom smislu se govori i o „veri“ ili „poverenju“. Okultni učenik pristupa svakom čoveku, svakom biću sa poverenjem, i on se njime ispunjava pri svim svojim postupcima. Ako mu se nešto saopšti, on sebi ne kaže: To ja ne verujem, pošto to ne odgovara mojem dosadašnjem saznanju. On je naprotiv u svakom trenutku spreman da svoje mišljenje i shvatanje nanovo ispita i ispravi. On ostaje uvek prijemčiv za sve što mu prilazi, i ima poverenja u delotvornost onoga što preduzima. Iz svog bića on progoni obeshrabrenost i sumnjičavost. Ako ima neku nameru, onda on ima i veru u snagu ove namere. Stotinu neuspeha ne može mu oduzeti tu veru. To je ona „vera“ koja može da pokreće brda“.

-     Mandino za to kaže – prekide ga Vojo – Životne nagrade stižu na kraju svakog puta, a ne na početku; i nije mi dato da znam koliko je koraka neophodno da načinim, da bih postigao svoj cilj. Neuspeh me može čekati na hiljaditom koraku, a da se, ipak, uspeh krije već iza sledeće okuke na putu. I nikada neću saznati koliko sam mu blizu, ili daleko od njega, ako ne zaokrenem iza te okuke. Uvek ću načiniti i onaj sledeći korak. I ukoliko mi ni on ništa ne donese, učiniću i naredni, pa i onaj iza njega. Pravo rečeno, ići korak po korak i nije tako teško.

-     Vidiš koliko je istina univerzalna, pitanje je samo da li ćemo je na ovaj ili onaj način iskazati. Reče Toša i produži: Šesti zahtev jeste sličan – održanje izvesne životne ravnoteže (postojanosti). Okultni učenik nastoji da održava svoje ravnomerno raspoloženje bez obzira da li ga zadesi jad ili radost. Njegov život se ne odvija od kolebanja između „klicanja do neba“ i „ucveljenosti do smrti“. Nesreća i opasnost zatiču ga, isto tako, naoružanog kao sreća i uspeh. To je ono osnovno što se tiče ove čakre.

-     A dalje? Upita Vojkan koji je upravo bio smazao i treću palačinku.

-     Ne daš mi da jedem, ali održaću uravnoteženo raspoloženje. Poče Toša da se smeje i nastavi: Sad nešto malo drugačije, jer naročito fin način unutrašnje obuke je potre­ban   za  sledeću čakru, za razvoj  desetolisnog   lotosovog   cveta,  (koji se nalazi u blizini želudačne jamice)  jer ovde se radi o tome da se na svestan način nauči da vlada i samim čulnim utiscima. Za novog vidovi­tog je to naročito nužno.  Samo tako je on u stanju da izbegne izvor bezbrojnih iluzija i duhov­nih proizvoljnosti. Čovek sebi obično ne objašnjava kakve sve stvari vladaju njegovim mislima, njegovim  sećanjima i čime su oni sve izazvani. Uzmimo sledeći primer: Neko se vozi železnicom. On je zabavljen određenom misli. Odjednom ona  uzima sasvim nov pravac. On se seti nekog doživlja­ja koji mu se desio pre više godina, i sada se spoji sa njegovim sadašnjim mislima. Ali on sada uopšte nije primetio da je njegovo oko bilo upravljeno prema prozoru i da je njegov pogled pao na neku ličnost, koja je slična nekoj ličnosti koja je bila upletena u ovaj doživljaj kojeg se on seća. To što je video uopšte mu ne dopire do svesti, nego samo njegovo dejstvo. Tako on veruje da mu je ta stvar „pala na um sama od sebe”, a siguno nije tako. Zato je potrebno da čovek zagospodari onim što na njega deluje iz spoljašnjeg sveta. To se mora doterati do toga, da utiske koje čovek „neće“da primi, stvarno i ne prima. Mora biti u volji njegovoj, da dopušta da na njega deluju samo one stvari na koje on obraća pažnju, i da se stvarno oslobodi od utisaka u koje on ulazi nevoljno. Ono što čovek vidi, mora i da želi da vidi, a ono na šta ne obrati pažnju mora stvarno za njega da ne postoji. Ukoli­ko življi i energičniji postane unutrašnji rad duše, utoliko će se to više postići. Okultni učenik mora izbegavati svako nepromišljeno gledanje i slušanje unaokolo. Za njega mora postojati samo ono, na šta on upravlja svoje uho i oko. On mora da se vežba da i u najvećoj galami ne mora ništa da čuje, ako to ne želi: on mora svoje oko da učini neosetljivim za stvari na koje nije usmerio svoj pogled. Mora biti opskrbljen kao nekim duševnim oklopom za sve nesvesne utiske.

-     Zato je zgodna ona vežba sa ponavljanjem molitve, malopre ti rekoh. Baš dobar primer. Ali to me podseti i na jednu drugu knjigu. Prekide ga Voja.

-     Koju? Upita Toša.

-     „Moć sadašnjeg trenutka“ od Ekarta Tola[4], to je priča upravo o ovome. Tačnije, šta predstavlja najveću prepreku doživljavanja stvarnosti oko nas?

-     I šta kaže? Upita Toša.

-     Identifikacija sa našim umom koja uzrokuje da mišljenje postane prisila. Ako nismo u mogućnosti da prestanemo sa razmišljanjem, to predstavlja jezivu zavisnost, ali mi to ne uviđamo jer gotovo svako boluje od nje, tako da se ta zavisnost smatra normalnom. Ova neprestana mentalna buka nas sprečava da pronađemo to carstvo unutarnje smirenosti koje je nerazdvojivi deo Bića. Ona, takođe, stvara i lažno, umom stvoreno ’ja’, koje baca senku straha i patnje.

-     Filozof Dekart (René Descartes)je verovao da je došao do najfundamentalnije istine kada je izrekao svoju poznatu tvrdnju: Mislim, dakle postojim.U stvari, on je rečima uobličio najosnovniju grešku: Izjednačio je mišljenje sa Bićem i identitet sa mišljenjem. Složi se Toša te nastavi: U svojoj „Raspravi o metodu, Dekart se proglasio dovoljno učenim „da ne bude zaveden obećanjima jednog alhemičara ili predviđanjima jednog astrologa, prevarama čarobnjaka ili varkama i smicalicama svakoga ko smatra da zna više nego što zaista zna.“Poput Bekona, zagovarao je oblik empirijskog racionalizma. U filozofiji je tražio iste sigurnosti i vidljive dokaze kakve ih pruža geometrija ili matematika. Odbacujući sve manifestacije iracionalnog, verovao je kako racionalni intelekt treba biti glavni arbitar i sudac realnosti. Ali, nije bio svestan kako je vera u nadmoć intelekta u krajnjoj liniji jednako iracionalna,kao i svaki drugi oblik verovanja.

-     Baš tako. Gotovo svako živi u stanju prividne izolovanosti u suludo složenom svetu stalnih problema i sukoba, svetu koji odražava stalno rastuću rasparčanost uma. Prosvetljenje je stanje celosti, stanje bića ’u celini’, a samim tim i stanje mira. To je stanje jedinstva sa životom u njegovom pojavnom aspektu, odnosno sa svetom, kao i sa svojim najdubljim ’ja’ i duhovnim životom – stanje jedinstva sa Bićem. Prosvetljenje ne predstavlja samo završetak patnje i stalnih spoljnjih i unutrašnjih sukoba, već takođe i kraj jezivog robovanja neprekidnom razmišljanju.

-     Kakvo je to samo neverovatno oslobađanje. Zamišljeno procedi Toša, samo, stvarno su dobre ove palačinke.

-     Identifikacija sa našim umom stvara neprovidan paravan od pojmova, predstava, sudova i definicija, a koji blokira svaku istinsku vezu. – Nastavi Vojkan. To stoji između nas i našeg istinskog ’ja’, između nas i našeg bližnjeg, između nas i prirode, između nas i Boga. Upravo,ovaj paravan od misli stvara iluziju izdvojenosti, iluziju da postojimo mi i potpuno različit ’neko drugi’. Tada zaboravljamo na ključnu činjenicu, da ispod nivoa fizičkih pojava i zasebnih oblika mi činimo celinu sa svim što postoji. Pod ’zaboravljanjem’ podrazumevam to da više nismo u stanju da osetimo jedinstvo sa Bogom kao očiglednu stvarnost. Vera može biti utešna, ali, samo putem ličnog iskustva ona postaje oslobađajuća.

-     Zaboravljamo snagu vere, a naročito snagu molitve. Konstatova Toša.

-     Postoje naučni, tačnije materijalistički ekperimenti sa ozdravljujućom i izceljujućom funkcijom molitve.

-     Ne razumem. Zar to nije, ipak, samo individualan, zatvoren odnos između nas i Božanstva? Upita Toša.

-     Krajem 1998. godine saopšteni su rezultati eksperimentalnih istraživanja na uglednom američkom Djuk univerzitetu[5]o uticaju molitve na brzinu postinterventnog kliničkog oporavka akutnih srčanih bolesnika podvrgnutih tzv. Koronarnoj angioplastiji. Slučajnim izborom odabrana su imena jedne grupe bolesnika na klinici (a da o tome nisu znali ni oni ni njihovi lekari) i zatim prosleđena sveštenicima u nekoliko različitih religijskih centara u Jerusalimu, Nepalu, Francuskoj i SAD, koji su se molili za njihov oporavak. Kasnije kliničke analize su pokazale da su se bolesnici iz ove eksperimentalne grupe oporavljalijedan i po, do dva puta brže od preostalih iz kontrolne kliničke grupe.

-     Ovaj eksperiment je,svakako,na liniji ponovo probuđenog naučnog interesovanja za istraživanje fenomena svesti u poslednjoj deceniji XX veka. Složi se Toša. Ali, priznajem da za ovo prvi put čujem.

-     Procenjuje se dasvest danas spada u deset najznačajnijih naučnih problema, a profesor dr Dejan RakovićsaElektrotehničkog fakulteta u Beogradu tvrdi da će to biti centralna naučna tema čitavog novog milenijuma, zbog neuporedivih implikacija u medicini, psihologiji, biologiji, fizici, tehnici i filozofiji/religiji. Postoji realna biofizička priroda religijskih i drugih transpersonalnih iskustava vezanih za prelazna i izmenjena stanja svesti.

-     Ništa te ne razumem. Prekide ga Toša. Vi fizičari. Pričaj srpski da te ceo svet razume!

-     Šta ne razumeš? Transpersonalna iskustva. Znači – vantelesna iskustva, kao i druge netelesne veze među ljudima. Što bi Goran rekao – nehercijanske veze.

-     Zašto to povezuješ sa religijom? Rekao si religijskih i transpersonalnih iskustava?

-     Zar je religija – i uopšte naš odnos sa Bogom telesan i materijalistički? Odgovori mu Vojo kroz pitanje.

-     U pravu si. Izvini, prekinuo sam te.

-     Hteo sam da kažem da postoji biofizička, znači telesna veza između religije, kao i svih izmenjenih stanja svesti.

-     To su oduvek tvrdila iskustva različitih religijsko-ezoterijskih tradicija Istoka i Zapada.  Složi se Toša.

-     Ono što se može naslutiti i pretskazatiu prelaznim stanjima individualne svesti, moglo bi biti unapređeno stanje kolektivne svesti u nekom budućem trenutku, ili drugim rečima, promenjeno stanje svesti, saglasno našem sagledavanju budućnosti.

-     Kako naša svest ima pristupa tim informacijama? U stvari ja znam da ima, i te kako, ali kako si to hteo da objasniš materijalistički? Upita Toša.

-     Naša individualna svest ima mogućnost pristupa informacijama budućih događaja jer je sastavni deo kvantno-holografske kosmičke kolektivne svesti ili, kako neki smatraju, samom Bogu! U tom smislu, sasvim je moguće da postoje jake određenosti za individualnu ili kolektivnu budućnost, uslovljene duhovnim međuljudskim opterećenjima, kako se tvrdi u tradiciji Istoka, a na šta izgleda ukazuje i savremeno matematičko otkriće skrivenog starozavetnog „biblijskog koda“. Vidim kako me prekorno gledaš. Ili drugim rečima – znači da od nas samih, od naših duhovnih vrednosti i uopšte stanja svesti i ne samo u medicinskom, već i u moralnom smislu, zavisi i budućnost civilizacije, ali da je sa druge strane, već to dobrim delom, ako ne i potpuno predvidivo – na to nam jasno ukazuje „biblijski kod“.[6]

-     Misliš da je tako budućnost nepromenjiva? Upita Toša.

-     Anticipirano stanje može se promeniti, ako se izmeni početno stanja više misaono-emocionalno povezanih individualnih svesti, a time i kolektivne svesti, menjajući pretpostavljene želje za individualnu ili kolektivnu budućnost.

-     Zar to nije ono što zovemo potentizacija, samo drugim rečima? Upita Toša.

-     Tačno, sve to i pored zacrtanog koda, ostavlja prostor i za slobodnu volju ukazujući na najefikasniju mogućnost uticaja na budućnost kroz molitve za druge, a što je u skladu sa pravoslavnom tradicijom isihazma i filozofijom slobode Berđajeva. U tom kontekstu, reprogramiranje molitvom bi spadalo u transpersonalna relativistička prostorno-vremenska tuneliranja svesti jedne osobe u njenim prelaznim stanjima, pri čemu bi njena mentalna adresa u tim stanjima bila vezana za drugu osobu, ali posredstvom prostorno-vremenski odvojenih moćnih elektromagnetno-jonskih spiritualnih struktura iz religijskih tradicija, koje bi utiskujući svoje snažne i pročišćene misaono-emocionalne sadržaje u akupunkturne sisteme obe povezane osobe kao neto-efekat vršile obostrano brisanje poremećaja vezanih za neki njihov uzajamni psihosomatski konflikt.[7]

-     Ovo bi moglo biti objašnjenje za posebnu efikasnost molitve sprovedene pred spavanje – prekide ga Toša. To preporučuju sve religijske tradicije. Tada se najlakše kontrolišu adresirani sadržaji svesti, baš uoči prelaznog stanja budnost-spavanje. Ali to je i razlog zašto monasi sprovode molitvu i rano pred zoru, ili tokom produženog bdenja (kada je bioritam organizma u pospanom stanju na granici prelaznog stanja budnost-spavanje, čime se ne samo dobro kontrolišu adresirani sadržaji svesti već se ima i puna svesnost o neposredno dobijenim transpersonalnim informacijama u prelaznim stanjima svesti tokom molitvi, a što opet, sa druge strane, učvršćuje njihovu veru.

-     Rekao bih da je molitva verovatno i najefikasniji način za uklanjanje psihosomatskih poremećaja prouzrokovanih međuljudskim sukobima.

-     To će ti, moj Vojo reći i svaki pop.

-     Jednostrano uklanjanje poremećaja nekom terapeutskom tehnikom – nastavi Vojkan – ostavlja neuklonjeni konflikt kod druge osobe. Odatle će on biti ponovo obostrano indukovan u njenim prelaznim stanjima svesti sa (nesvesnim) mentalnim fokusom na prvu osobu. Ovo nam istovremeno ukazuje na izuzetan praktičan značaj spiritualnog morala i molitve za druge sa kojima smo u nekoj misaono-emocionalnoj vezi (kako bližnje, tako i neprijatelje, jer tako se jedino mogu trajno iskoreniti uzajamni problemi u sebi i drugima), kroz obostrano pročišćenje misaono-emocionalnih fokusa i time obostrano poboljšanje psihosomatskog zdravlja i/ili uzajamnih odnosa. Čini se da zato hrišćanstvo toliko insistira na pokajanju i praštanju, što predstavlja odraz spiritualne zrelosti osobe. Ali moram tu da se vratim ponovo na onu knjigu što ti pomenuh malopre.

-     Koju? Prekide ga Toša.

-     „Najveći trgovac na svetu“ od Og Mandina – kako je ovo samo lepo sročio: Fizičkom snagom može se štit razderati i čak život uništiti, ali samo nevidljiva moć ljubavi u stanju je da otvori srca ljudi; i sve dok ne ovladam tim umećem, jedva da ću biti više od ubogog torbara na tržnici. Učiniću ljubav svojim najjačim oruđem, i niko sa kim se susretnem neće se moći odbraniti od njene sile.Ali, kako ću se odnositi prema ponašanjima drugih? Sa ljubavlju. Jer, kao što je ljubav moje oruđe kojim ću otvarati srca ljudi, ljubav je takođe i moj štit, kojim ću od sebe odbijati strelice mržnje i koplja gneva. Zle kobi i nedaće udaraće po mom novom štitu, i postajati nalik na blagu, rominjajuću kišicu. Moj štit braniće me kada sam na tržnici, i štititi kada budem sam. On će me bodriti u trenucima očajavanja, ali me i obuzdavati u trenucima preterane opijenosti. Uz upotrebu, postajaće sve čvršći i pružaće mi sve veću zaštitu, sve dok ga jednog dana ne odbacim i neopterećen krenem među ljude, suočavajući se sa svim vrstama njihovog ponašanja; i kada to učinim, ime će mi se visoko uzdići na piramidi života.

-     Kako lepo rečeno. Složi se Toša. – obrati pažnju na ovo što si na kraju citirao. Rekao si: ... sve dok ga jednog dana ne odbacim (misli na štit koji nam daje ljubav)i neopterećen krenem među ljude, suočavajući se sa svim vrstama njihovog ponašanja.  Tu ti je, moj druže, sva filozofija ovog sveta. Ali koliko je jednostavno, utoliko je i teže spoznati. Biti „stanje“, a ne „akcija“.

-     Bojim se da te ne razumem Tošo.

-     Najvažnije je poraditi na sebi. Sebe dovesti u stanje apsolutne ljubavi i tolerancije prema svemu oko nas. Svim ljudima i uopšte prirodi – ma, prema svemu. A ne truditi se da radimo ovo ili ono. Naročito ne menjati druge ljude – po kalupu kako mi mislimo da bi trebali da izgledaju i da se ponašaju. Skoro je profesor Velja to pojasnio govoreći o dobru i zlu, kaže da je apsolutno dobro samo u nečinjenju. Ali je često takvo „nečinjenje“ delotvornije od bilo kakve akcije. Već se neke Božanske energije pobrinu da sve dođe na svoje mesto.

-     Da, da. Sad mi je jasno. Složi se Vojkan.

-     Samo, to nam ukazuje na moralnu obavezu duhovno zrelijih osoba, da kroz molitvu pomažu u rešavanju konflikata, čak i onda kada su i one same žrtve sukoba.

-     Nije dopustivo ni da se vidi zlo u bližnjem i da se on osuđuje. Dopuni ga Vojkan.

-     Seti se drevne biblijske zapovesti date čoveku u Raju, koja zabranjuje kušanje „s drveta od znanja dobra i zla“ (Post. 2,17), čije je kršenje dovelo do Adamovog grehopada i posejalo klicu budućeg „terora istorije“. Zato pravoslavlje insistira samo na ličnom pokajanju i praštanju, što jedino i vodi konačnom rasterećenju misaono emocijalnih konflikata. Nego, Vojkane, šta misliš, kako molitva utiče na pokojne? Da li i tu važe ista pravila?

-     Imajući u vidu ulogu mentalno opterećujućih sadržaja u post-mortem duhovnoj evoluciji elektromagnetno-jonske strukture umirućeg, sigurno da to ukazuje na značaj molitve i za umrle, sa mogućnošću posmrtnog rasterećivanja sukoba stvorenih za života i uticaja na duhovnu evoluciju duše umrlog, ali i dobrobiti za individualnu i kolektivnu budućnost njegovih potomaka.

-     Da, tako sam i mislio, složi se Toša, svakako, da molitvom za dušu umrlog rešavamo ono – što bi se reklo – što mu leži na duši, na onom svetu. Ali istovremeno i daje bolju i mirniju budućnost njegovih, za života, bližnjih.

-     Verujem da će naša civilizacija, u bliskoj budućnosti, a kroz sintezu savremenih naučnih saznanja iz oblasti svesti i višemilenijumskih religijskih iskustava različitih tradicija, doživeti preporod modela ponašanja postavljenih na iskonskim duhovnim moralnim načelima milosrđa, i da će novi milenijum biti obeležen mudrošću, kako bi istorija postala istinska učiteljica života, bez potrebe da se svaka generacija uči na sopstvenim bolnim iskustvima. Odlučujuću ulogu u ovom procesu mogle bi da odigraju sve verske zajednice, kultivišući istinski duhovni moral i apsolutnu (ne deklarativnu, kao do sada) međuljudsku, međuetničku i međureligijsku toleranciju, kao i meru ponašanja pojedinaca iz perspektive smrti, odnosno količine generisanih i nereprogramiranih psihosomatskih konflikata do trenutka smrti, koja određuje spiritualnu evoluciju duše umrlog, ali i za budućnost potomstva – koju je moguće značajno izmeniti jedino kroz molitvu za svoje bližnje i svoje neprijatelje. Zato mislim da, zbog istorijskih ponavljanja tragičnih balkanskih golgota, a u interesu budućnosti našeg potomstva, moramo učiniti kolektivni napor za stalno reprogramiranje svoga individualnog misaono-emocionalnog okruženja i to putem molitve. Time ćemo doprineti renesansi duhovnih moralnih načela milosrđa i ostvarenju civilizacije bez besmislenih i bolnih sukoba.

-     Čini se – nadoveza se Toša – da je zato praktikovanje molitve za druge sudbinsko individualno i društveno pitanje, nezavisno od razlika religijskih tradicija i dogmatskih sistema, jer bolji pojedinci, znače i bolje društvo u celini, a koje je zbog svojih restriktivnih zakona nužno „starozavetno“, ali pojedinci kroz dosledno „novozavetno“ ponašanje i milosrdnu molitvu za druge stvaraju i bolje društvo sa smanjenim opterećenjima kolektivne svesti, sa manje međuljudskih sukoba i psihosomatskih bolesti, u kojem se u krajnjoj liniji i sami zakoni doživljavaju manje restriktivno. Kako je lepo rekao i Prof. dr Dejan Raković, realnost transpersonalnih[8]religijskih fenomena zahteva duhovnu obavezu svakog pojedinca da rastereti svoje mentalno okruženje i tako doprinese potpunom rasterećenju kolektivne svesti i „kraju istorije“ sukoba, čime se daje puni smisao životu svakoga čoveka, bez obzira na njegov socijalni status, a što je, svakako, fundamentalno pitanje i mentalne higijene i građanske pristojnosti, odnosno i duhovnog i građanskog morala. Zato, mora se shvatiti značaj religijskog obrazovanja i ponašanja, jer to je putokaz za duhovnu obnovu našeg društva, ali i čitave civilizacije, sa teško opterećenom kolektivnom svešću!

-     Da, to si baš lepo rekao, ali i dan danas, većina ljudi, ili bar intelektualaca, uz smešak pojasni Voja, zna da je tako i da bez ezoterijskih znanja ne može se spoznati ništa oko nas i u nama, a opet se u glavama ljudi na pomen ezoterije ili tajne nauke, kao asocijacija javi samo nepoverenje i podsmeh i ništa više. U stilu, manite te cirkuzante i prevarante.

-     Zar ne vidiš u čemu je štos. Neko to namerno radi da bi ljude odvojio od pravog znanja. Danas, u vreme interneta nikakva se informacija ne možeš sakriti od ljudi, ali ih možeš ismejati. Odatle poplava raznih prevaranata u medijima i normalno je da neuki svet tako reaguje. A sećaš se šta je profesor dr Velja Abramović odavno pričao: Jos 60-tih godina XIX veka desilo se razdvajanje nauke na tajnu i na javnu, i to istovremeno u Engleskoj i u Rusiji. U Engleskoj u krug tajnih naučnika upisani su spiritualisti kojima je rukovodio Vilijem Kruks, dok je u Rusiji to isto učinio Mendeljejev. Fundamentalna naučna istraživanja i najsmelije ideje postale su vlasništvo ezoteričnih društava u državnim službama, odnosno ezoterici-naučnici jedini su od tada uključeni u prava naučna istraživanja. Ali, naravno, da se to krije od sveta. Ezoterijski nivo svetske vlade je visoko intelektualan, i naravno, filozofski sofisticiran i njemu je potpuno jasno da zapravo pravo naučno saznanje jeste harmonizovano sa prirodom. Osnovno je teziti harmoniji čoveka i prirode, a ne pobeđivanju prirode. I nikako se naučna saznanja ne smeju koristiti za sticanje vojne premoći jer je to niži oblik upotrebe ideja, i sveti se kosmološkom nužnošću povratne sprege objektivnog, vanljudskog morala, kojim upravlja Kosmički razum.

-     Ali ezoterija je uvek bila prisutna oko nas, samo ponekad prikrivena siromašnima duhom. I to ponajviše kroz sve oblike umetnosti. Načela harmoničnih odnosa koja vezuju magiju, matematiku, muziku, imaju uticaja i na slikarstvo i vajarstvo i sve druge oblike umetnosti. Daću ti jedan lep primer kroz slikarstvo. Voja će kroz smešak. Svi hermetički slikari renesanse u doba neoplatonizma bili su takođe, i dobri poznavaoci matematike, a neki od njih su bili i muzičari. Imamo mnoga platna koja su u stvari talismanske slike. Jedno od najčuvenijih takvih dela je slavno Proleće, koje je Botičeli[9] naslikao za rođaka Lorenca de Medičija, Fičinova učenika. Važno je znati da je Botičeli pristajao uz ideju „kosmičkog duha“koju je prvi izneo Fičino[10], a proklamovao ju je Piko dela Mirandola[11]. Ovaj „kosmički duh“mogao se smatrati analognim svetlosti, koja posmatrana kroz prizmu, stvara boje. Kanalisan putem polja sile određenog planeta, „kosmički duh“, smatralo se, sadrži i odražava planetarne energije. U svome Proleću, Botičeli je nastojao prizvati bujajuće energije Venere, kako bi ih raspršio po zemaljskom svetu i stvorio stanje neprestanog proleća, atmosferu ponovnog rađanja i obnavljanja, buđenja seksualnosti i ljubavi.  Pogledajmo sliku, imaš je tu u istoriji umetnosti. Daj mi je, molim te! Zamoli Vojo.

-     Evo odmah. Baš ti je ovo interesantno. Pomalo će šeretski Toša i ustade da nađe knjigu.

-     Hvala ti. Vidi. U geometrijskom središtu slike stoji gospodarica čitavoga procesa, sama Venera, okružena prolećnim zelenilom i nabujalom vegetacijom. Njoj s desna, nalaze se njeni zemaljski pratioci, tri gracije, Lepota, Krepost i Strast. Prema Piku, „Venerino jedinstvo otkriva se u trojstvu Gracija“, kroz koje se njen uticaj prenosi na celo čovečanstvo. „Kosmički duh“otkriva nam se na desnoj strani slike. U scenu ga izdiše bog vetra Zefir[12], čiji je dah takođe i hermetička pneuma[13], koja je dah, ali ujedno i duh. Zefirovo izdisanje pneume zamišljeno je kao aktivna cirkulacija koja prožima celu sliku, dinamično se krećući sdesna na levo, poput kabalističkog teksta na hebrejskom jeziku. On najprije dodiruje polugolu zemaljsku nimfu Kloris, koja odražava ogoljeni zimski svet. Dodirnuta Zefirom, Kloris se odmiče kako bi načinila put za Floru[14], prolećnu nimfu, čija raskošna pojavnost odražava probujalu zemlju, bogato odevenu u haljine koje predstavljaju oživljenu vegetaciju. Nastavljajući svoj put, kao kroz pažljivo konstruisanu cev, pneuma će zatim animirati ples triju Gracija. Jednu od njih, Krepost, čija je kosa, umesto da slobodno leprša, skromno podignuta na potiljku, u ljubav će inicirati strela, koju odozgo na nju odapinje Kupidon. Njena ljubav i njen pogled upereni su ka Merkuru, koji smireno stoji na levoj strani slike, u simetričnoj ravnoteži sa Zefirom. On će pokrenuti duh, svojom podignutom rukom i očima koje gledaju nebo, ponovno usmeriti, natrag u nebesa. Slika, opisuje, ali istovremeno i pokreće, dinamički proces. Tu „kosmički duh“silazi na zemlju u specifično „Venerijanskom“obliku. On se u zemaljski svet kanališe prema tačno određenoj putanji. Ostvarivši svoj zadatak, ponovno biva odveden u nebo. Njegovom cirkulacijom ono što je dole biva spojeno s onim što je gore, zemlja se povezuje s nebom, mikrokosmos s makrokosmosom. Taj će se proces ponavljati večno u beskrajnim ciklusima. „Kosmički duh“će večno ulaziti u svet putem Zefirova snažnog prolećnog daha. Obnovivši i oživevši uspavanu prirodu, on će se vratiti u svoj veličanstveni mir, a pojaviće se opet, sledećeg proleća.

-     Super si to obrazložio, kroz smešak će Toša. Samo, ima tu još. Misliš da ja ne znam za tu sliku? To je doba renesansnog neoplatonizma, kada su se ljudi vratili Hermesu Trismegistusu i Platonu i kada su počeli da uvode magiju u umetnost. Ova kao i mnoge duge slike i uopšte umetnička dela, su bili svojevrsni talismani, svojevrsnifokusi kosmičkih energija.

-     Držiš predavanje, šta ima još u vezi te slike? Baš me zanima, Vojkan će nestrpljivo.

-     Ima, prvo, treba znati da je tada vladao neoplatnoski pogled na svet, gde se priroda ljubavi gleda kroz njenu dvostrukost. Marsilio Fičino, veliki filozof i mag tog vremena, tu dvojnost objašnjava kao, sa jedne strane fizičku ljubav, odnosno zemaljske želje sa jedne strane, i duhovne želje usmerene ka Bogu. Sa druge strane. Fičinov koncept ljubavi se vidi i u dve Botičelijeve slike.

-     Na koju drugu sliku misliš? Prekide ga vojo.

-     Polako. Zefir otelotvoruje razuzdanu strast. Bog vetrova, sa desne strane slike, upada u tok prikazanih događanja, pri čemu, položaj njegovih krila i leve ruke prenosi ideju da želi da dotakne nimfinu desnu ruku i Florinu nogu. Na taj način, Botičeli je jasno želeo da prikaže Zefirove telesne nagone, potrebe vezane za zemaljska zadovoljstva. Odricanje od ovog fizičkog zadovoljstava, koje Fičino savetuje čovečanstvu, simbolično je predstavljeno središnjom figurom jedne od tri Gracije. Bez ikakvih ukrasa, ona je leđima okrenuta od posmatrača, dok Amor odapinje svoju strelu strasti upravo na nju. Ona je okrenuta i od igre njenih prijateljica i od događanja oko Zefira; zamišljena, ona gleda prema Merkuru, čije su držanje i pogled usmereni nagore, ka levoj strani, negde izvan polja slike.

-     Baš si opširan. Ija sam ti to sve rekao! Prekide ga Vojkan.

-     Međutim. Toša nastavi. Merkurov položaj ne sugeriše da je okrenut ka praznom prostoru, već ka slici Palada i Kentaur, koja je originalno bila okačena levo od ostvarenja Proleće, iznad vrata. To je ta druga slika. Stoga, pokret ove Gracije dostiže svoj vrhunac i objašnjenje u Paladi Atini. Kao boginja mudrosti, ona simboliše ljubav prema znanju. Zefir dozvoljava telesnim željama i požudi da slobodno njime upravljaju, dok ih Atina drži pod kontrolom, što je simbolizovano ulogom Kentaura.Simbolika, koja svoj puni oblik dobija u liku Atine, ne nastavlja se na levoj strani, jer se slika na toj strani naglo završava motivom litice. Dakle, jedini preostali smer je na gore, u pravcu vrha njene halebarde, ka prostranstvima raja, gde čeka vrhovno znanje dato kroz Boga. Merkur ovdje ima ulogu posrednika između središne figure jedne od tri Gracije i Palade Atine. On preuzima pogled koji je na njega usmerila Gracija i predaje ga boginji, u skladu sa svojom ulogom glasnika Božijeg, prenosioca poruka. Merkur koristi svoju palicu da otera oblake koji prete da prodru u Venerin vrt.

-     Znam za Merkurovu palicu. Prekide ga opet  Vojo. Po klasičnoj mitologiji, Merkur je upotrebio svoju palicu da razdvoji dve zmije koje su se okomile jedna na drugu, nakon čega je njegova palica postala simbol mira. Tako i treba shvatiti njeno značenje na Botičelijevoj slici.

-     Dobro, baš je tako. Pomirljivo će Toša. Nevidljivi izvor svetlosti na slici Proleće takođe se može potražiti na levoj strani slike, čime je Botičeli želio da simbolizuje Božansko znanje i „prosvetljenje" koje se iz njega rađa.

-     Da li si našao negde, šta je poslužilo kao inspiracija Botičeliju da ovo naslika? Da tako predstavi Veneru u pratnji baš ovih likova? Upita Vojo.

-     Da. Sve figure sa slike se mogu naći u filozofkoj pesmi De rerum naturakoju je napisao Lukrecije, klasični pesnik i filozof, opisujući buđenje senzualne, fizičke ljubavi, u kontekstu dolaska proleća, a samim tim i Zefira: Čim proleće otkrije svoje lice, a moćni povetarac sa zapada [= Zefir] oslobodi se iz okova i počne snažno da duva, prve ptice u letu pozdravljaju tebe, Boginjo, i tvoj dolazak, srca ispunjenih snagom kojom zračiš ti ... potpuno očarani tvojom pojavom ... jer ti ispunjavaš sva srca ljubavlju, ulivaš im nezasitu zelju da nastave svoju vrstu, svako jato svoju.

 

 



[1]Najkvirc (n.neues Gewürz) – „novi začin“; trg. bobice tropske mirte Pimenta officinalis, imaju ukus biberast i služe za začin; dolaze iz Meksika, Antila i Jamajke;

 

[2]Rudolf SteinerHow to Know Higher Worlds: A Modern Path of Initiation (1904-5) ISBN 0-88010-508-9

 

[3]Rudolf Steiner - How to Know Higher Worlds: A Modern Path of Initiation (1904-5) ISBN 0-88010-508-9

 

[4]Moć sadašnjeg trenutka(Ekart Tol) predstavlja kompletan vodič, potpun kurs iz meditacije i spoznaje. To je knjiga kojoj se treba stalno vraćati – i svaki put kada joj se opet posvetite, bićete nagrađeni novom mudrošću i značenjem. To je knjiga koju će mnogi ljudi želeti da proučavaju do kraja života. Moć sadašnjeg trenutkaima predane čitaoce čiji je broj u porastu. Već je proglašena za remek-delo, a kako god da je ljudi nazivaju, kako god da je opisuju, u pitanju je knjiga koja ima snagu da menja živote, snagu da nas u potpunosti dovede do spoznaje ko smo zaista.“   Mark Alen   http://www.carobnaknjiga.co.yu/index.php?option=com_content&task=view&id=21&Itemid=31

[5]Univerzitet Djuk je privatni američki univerzitet smešten u gradu Duramu u američkoj saveznoj državi Severna Karolina. Osnovali su ga metodisti još 1838.godine, ali je sadašnje ime dobio tek 1924.godine kada je američki industrijalac  Džejm Djuk odlučio da ovaj univerzitet dobije ime po njegovom tragično preminulom ocu Vašingtonu Djuku

[6]BIBLIJSKI KOD - Popularan prikaz matematičkog otkrića ovog neobičnog koda dat je u knjizi M.Drosnin, Biblijski kod (NO limit books, Beograd, 1999). Fascinantna mogućnost da je istorija civilizacije preferentno kodirana Starim Zavetom otkrivenim Mojsiju na planini Sinaju pre 3000 godina, mogla bi se interpretirati kao posledica kvantno-holografske prirode kosmičke kolektivne svesti (Boga!?) i svake njene izvorne manifestacije (pa i Starog Zaveta) – što ipak ne znači striktnu determinisanost Istorije postojećim stanjem kosmičke kolektivne svesti, čiji memorijski atraktori se mogu reprogramirati milosrdnom molitvom za druge kroz uklanjanje interpersonalnih opterećenja kvantno-holografske neuronske mreže kolektivne svesti – ostavljajući tako prostor za slobodnu volju i utičući na izmenu budućih preferencija.  – Prof. dr Dejan Raković

[7]Prof. dr Dejan Raković SEĆANJA, SNOVI, RAZMIŠLJENJA O PROŠLOM I BUDUĆEM 1984 2007

[8]Sinonimi za Boga su: Brahman, Transpersonalno ili Impersonalno Jastvo, Totalno Jastvo (Jungova kovanica), Jahve, „Ja Jesam“, Viši Ja, Alah, Krišna, Krist, Čista Svijest, Maha Puruša, Bitak, Apsolutno Biće, Izvor sveg postojanja, vidljivog i nevidljivog, Duh, Kosmički Um, „Ja-Ja“, Beskrajni Ocean Svjesnosti, Istinsko Biće,  itd. U stvar,i Bog je samo Jedan  bez drugoga jer je neograničen i vječan, a dva entiteta takvog kvaliteta ne mogu postojati jer bi nužno ograničavali jedno drugo, pa tako postoji samo  Jedan Bog.

(Izvor.: http://alternativa.hr/content/view/380/ 13-02.2010.9

      [9]Alessandro di Mariano di Vanni Filipepi, više poznat kao Sandro Botticelli or Il Botticello

     [10]Marsilio Ficino(Latin name: Marsilius Ficinus) (October 19, 1433 – October 1, 1499) bio je jedan od najuticjahnijih humanističkih filozofa rane Italijaske Renesanse, takođe, astrolog i alhemičar, prvi prevodilac kompletnih Platonovih dela na latinski jezik.

     [11]Giovanni Pico della Mirandola(February 24, 1463 – November 17, 1494)

     [12]Zefir gr. Ζέφυρος Zéphyros, łat. Zephyrus, Favonius

     [13]Pneuma je drevna grčka reč za „dah“i u religijskom smislu „duh“ ili „duša“.

     [14]U mitu, Flora je nimfa kojoj je Zefir dodelio vladavinu nad cvećem. Poznata kao dobra boginja, ljudima je poklonila seme i med. Kada se Junona naljutila na Jupitera jer je sam iz svoje glave rodio Minervu, odlučila je da i ona bez njegovog učešća rodi dete. Zato je od Flore dobila čarobni cvet koji obezbeđuje materinstvo. Tako je rođen Mars, čije ime, zbog Florinog cveta i njegovog čudesnog začeća, označava prvi mesec proleća.

 

Pretraga

PREPORUČUJEMO

Ninićevo LIKOVNO i PESNIČKO izražavanje (kritike)

NINIĆEVO SELFIČKO SLIKARSTVO

RAZGOVOR SA NINIĆEM objavljen u magazinu SENSA (martovski broj)

PREDAVANJA D Ninića

     - O molitvi OČE NAŠ

                            - video snimak

                            - o predavanju

                            - o predavanju (engleska verzija)

     - Na temu BOJE I DUHOVNOST

     - Tema RTANJ

             - Knjižara EVEREST

             - ISTRAŽIVAČKI FESTIVAL 2011.   (video zapisi)

             - RTANJ I DUHOVNOST (predavanje - snimak)

     Ninić na VIKIPEDIJI

              VIKIPEDIJI (engl.)

 

Novo (peto) izdanje popularnog romana OTKRIĆE  - U PRODAJI

Možete naručiti preko ovog sajta (kontakt) ili na telefon

060 3 44 11 77

 

VIDEO KANAL NA You Tube http://www.youtube.com/user/DusanNinic