Socijalno religijski momenat

Uticaj na tradicionalna društva - Socijalno religijski momenat

Prvo pogledajmo kakvi su ti Evropljani. Grubo je kada se kaže, ali je istina da prosečan evropljanin živi i kreće se u laži kompromisa. Njegova celokupna kultura je zbirka uobičajenih laži kojim se on prilagodio. U "nerazvijenim" zemljama, gde ljudima nedostaju finese evropske kulture, manje-više svako izražava svoj unutrašnji svet sa izvesnom jednostavnošću i slobodom koju ne možete naći u Evropi. Njihov način je grub, ali su ljudi iskreniji. U Evropi se ovo smatra nedostatkom kulture i duhovnog razvoja. Važno je shvatiti suštinu problema koji je prikriven. Civilizacija Evrope se zasniva na religiji, ali na religiji koju niko neće da imenuje kao takvu jer ona ne obožava jednog ili više bogova, već obožava čoveka.  Religija antičkih Grka i njihove civilizacije nije bila ništa drugo nego obožavanje čoveka. A odatle je za Evropu sve i počelo. To što je civilizacija stare Grčke naišla na tako dobar prijem u srcima Evropljana, može se potpuno pripisati unutrašnjem srodstvu. Kao i stari Grci, Evropljani obožavaju čoveka i njegov razum, njegove strasti, snage i slabosti njegove duše. Jednom rečju, oni su učinili čoveka središtem, merilom i svrhom svih stvari. Kultura Evrope proizlazi iz čoveka, postoji radi čoveka i ima svoje opravdanje u čoveku. Religija Evrope je, u stvari, stara religija čovečanstva, onog koje je odvojilo čoveka od Boga.

Čovek, prevaren od đavola, misli da može postati Bog bez blagodeti svog tvorca, na svoju vlasititu inicijativu i samo svojim moćima. On je požurio da jede sa drveta znanja pre nego što je dovoljno sazreo za takvu hranu. Rezultat je bio da su se njegove oči otvorile da pozna dobro i zlo, da vidi svoju telesnu i duhovnu golotinju, i bio je zgranut. Nije više mogao da podnese da se suoči sa svojim Gospodom i pobegao je da se sakrije od njegovog lica. Shvatio je da je veliki ponor stvoren između njega i Tvorca. Tada je naš milostivi Otac prokleo prvi uzrok razaranja, đavola - "zmiju staru" - i po svojoj beskrajnoj ljubavi čak obećao spasenje: "I još mećem neprijateljstvo između tebe (zmije) i žene (Presvete Bogorodice), i između semena tvojega i semena njezina (Hrista); ono će ti na glavu stajati, a ti ćeš ga za petu ujedati". (Postanje 3,15). Da čovek ne bi večno živeo u takvim uslovima duhovne smrti, Tvorac ga je isterao iz Raja, "da ne pruži ruke svoje i uzbere i s drveta života ne okusi, te doveka živi." Tako je iz svog saosećanja i ljubavi On dozvolio telesnu smrt i propadanje, koje je kao i duhovna smrt bilo rezultat prekida opštenja sa izvorom života, tako da čovek ne bi nosio kroz vekove svoju duhovnu smrt, nesreću i golotinju. I čovek je, budući rastavljen od Boga i živeći u stalnoj stvarnosti smrti, postao rob grehu i đavolu.

Zbog toga je, kao reakcija na iskustvo svoga ništavila, čovek počeo da obožava čoveka, proglašavajući ga za boga, vrativši se, u stvari, drevnoj misli da je ljudska duša deo božanske prirode. Drugim rečima, da je božanska po suštini i zato nema potrebe za Bogom.

Ova unutrašnja potreba čoveka da veruje u svoju sopstvenu božanstvenost, zajedno sa njegovom potčinjenošću demonskim silama, jeste osnova svake vrste idolopoklonstva. Religija Evrope nije ništa drugo nego to prvobitno idolopoklonstvo u modernom obliku. Papstvo, protestantizam, humanizam, ateizam, demokratija, fašizam, kapitalizam, komunizam i bilo šta drugo evropsko, su samo izrazi tog istog humanističkog duha. Ideal evropljanina je isti kao i ideal Lucifera. Duboko unutra, to je isti prezir dobrote Božije, ista uvreda njegove ljubavi, ista pobuna i otuđenje od njegovog promisla, ista nezahvalnost, isti usamljeni put koji umesto da vodi gore kao što čovek misli, vodi dole u provaliju i smrt. Najveće zlo koje je ikada spopalo svet imalo je krst kao simbol. Aristotelstvo zapadnih bogoslova i njihovih sledbenika do idolopokloničke racionalističke misli drevne Grčke, preobražaj teologije u filozofiju, izneveravanje vere, papstvo, žeđ za vlašću i svetskom moći, Krstaši, mešanje religije i politike, Inkvizicija, misije koje su se dokazale kao prethodnice kolonizatorskih sila, osvajanje, ratovi, sistematsko ceđenje životnih sokova naroda, orgije, pronevere, ponižavanja i tiranije, - događali su se u ime Raspetoga.

Kod Aristotela, možda je to imalo nekog opravdanja. Jer kako je ideja o razdvojenosti između duha i materije hvatala korena, filozofi su svoju pažnju okrenuli duhovnom, pre nego materijalnom svetu, ljudskoj duši i problemima etike. Ova pitanja ćezaokupljati zapadnu misao više od dve hiljade godina nakon vrhunca grčke nauke i kulture u petom i četvrtom veku pre nove ere. Naučno znanje antike sistematizovao je i organizovao Aristotel stvorivši šemu koja će predstavljati osnovu za zapadnjački pogled na svet narednih dve hiljade godina. No i sam Aristotel je smatrao da su pitanja ljudske duše i kontemplacija Božijeg savršanstva mnogo vredniji od izučavanja materijalnog sveta. Razlog zbog kojeg Aristotelovski model univerzuma toliko dugo vremena nije dovođen u pitanje, leži upravo u tom nedostatku interesovanja za materijalni svet, kao i snažnom uticaju hrišćanske crkve koja je podržavala Aristotelove doktrine tokom čitavog srednjeg veka. Ali ne smemo samo tako osuđivati Aristotela, moramo shvatiti kako se došlo do takvog pogleda. Šta muje prethodilo. Koreni zapadne nauke mogu se naći u prvom periodu grčke filozofije u šestom veku pre nove ere, u jednoj kulturi u kojoj nauka, filozofija i religija nisu bile razdvojene.

Mudraci miletske školeu Joniji nisu se bavili takvim razlikovanjima. Njihov cilj je bio da otkriju suštinsku prirodu ili istinsku građu stvari koju su nazivali "fizis". Izraz "fizika" potiče od te grčke reči i izvorno je označavao nastojanje da se sagleda suštinska priroda svih stvari. To predstavlja takođe i središnji cilj za sve mistike i filozofe miletske škole. Milećane su kasnije Grci nazivali"hilozoistima" ili "onima koji misle da je materija živa", jer nisu videli razliku između živog i neživog, duha i materije. Oni zapravo nisu ni imali reč za materiju, pošto su sve oblike postojanja shvatili kao ispoljavanja "fizisa", obdarene životom i duhovnošću. Tako je Tales izjavio da su sve stvari pune bogova, a Anaksimander je Univerzum video kao jednu vrstu organizma kojeg prožima "pneuma", kosmički dah, na isti način na koji vazduh održava ljudsko telo. Monistička i organička shvatanja Milećana bila su vrlo bliska drevnoj indiskoj i kineskoj filozofiji, a paralele sa istočnjačkim mišljenjem još su izraženije u filozofiji Heraklita Efežanina. On je verovao u svet neprekidne promene, večnog "Nastajanja". Za njega se svo statičko bivstvo zasnivalo na obmani i njegov je univerzalni princip vatra, simbol za neprekidno proticanje i promenu svih stvari. Heraklit je poučavao da sve promene u svetu proističu iz dinamičke i kružne igre međuprožimanja suprotnosti i sve je parove suprotnosti sagledavao kao jedinstvo. To jednistvo, koje obuhvata i nadilazi sve suprostavljene sile, on je nazivao logosom. Cepanje ovog jedinstva otpočelo je elejskom školom koja je postavila jedan Božanski princip što stoji iznad svih bogova i ljudi. Taj je princip prvo poistovećen sa jedinstvom Univerzuma, no kasnije je shvatan kao inteligentni i lični bog koji stoji iznad sveta i upravlja njime. Na taj način je otpočeo jedan trend u mišljenju koji je najzad doveo do razdvajanja duha i materije i do dualizma koji je postao karakterističan za zapadnjaču filozofiju. Drastičan korak u tom pravcu je napravio Parmenid iz Eleje koji se snažno suprostavljao Heraklitu. On je svoj osnovni princip nazivao Bićem i smatrao je da je ono jedinstveno i nepromenjivo. Držao je da je promena nemoguća, a promene koje mi naizgled opažamo u svetu, smatrao je pukim obmanama čula. Pojam jedne neuništive supstance kao nosioca različitih svojstava, izrastao je iz ove filozofije i postao jedan od fundamentalnih pojmova zapadnog mišljenja.

U petom veku pre nove ere, grčki filozofi su pokušali da prevaziđu oštri kontrast između shvatanja Parmenida i Heraklita. Da bi pomirili ideju nepromenjivog bića (Parmenidovu) sa idejom večnog nastajanja (Heraklitovu), oni su pretpostavili da se biće ispoljava u određenim nepromenjivim supstancama, čije mešanje i razdvajanje prouzrokuje promene u svetu. To je dovelo do koncepcije atoma, najmanje nedeljive jedinice materije, koja je svoj najjasniji izraz našla u filozofiji Leukipa i Demokrita.Grčki atomisti povukli su jasnu liniju između duha i materije prikazujući materiju kao nešto što je sačinjeno od nekoliko osnovnih gradivnih elemenata ili "opeka". Oni su bili potpuno pasivni i po svojoj prirodi mrtve čestice koje se kreću u praznini. Uzrok njihovom kretanju nije objašnjen, ali je često povezivan sa spoljašnjim silama za koje se smatralo da su duhovnog porekla i suštinski različite od materije.

Tokom kasnijih vekova, ova predstava postala je suštinski elemenat zapadnog mišljenja, dualizma između uma i materije, između tela i duše. Ovo je bio mali izlet u istoriju, ali vratimo se sadašnjosti: Do čega je to na kraju dovelo? Šta bi smo mogli reći kao neki zaključak?

Bilo je prirodno da ateizam i protestantizam izniknu kao težnja ka izbavljenju i ozdravljenju. Naročito treba primetiti da ateizam koji se pojavio u Evropi nije samo ravnodušnost, agnosticizam ili jednostavno epikurejsko raspoloženje. Ateizam u Evropi nije ni akademsko opovrgavanje. On je snažna mržnja prema hrišćansklom Bogu, onakvom kakvim su ga upoznali u Evropi; on je jaka strast, bogohuljenje, ogorčenje ljudske duše. Živimo u svetu koji je zaposednut paklom. Sledimo zapovesti "duha vremena" i nalazimo su u "devetom krugu". Mediji su nas naučili sve o seksu, drogi i nasilju. Prošli smo kroz kurs nihilizma i diplomirali na fakultetu destrukcije. Aristotel je rekao: "Škola i obrazovanje služe da bi mladi naučili šta treba da vole, a šta ne". A nas danas uče da mrzimo Boga. Naš je cilj da uspemo u ovom svetu i da, na taj način, otpadnemo od nebesa. Ničeovu filozofiju samoubistvenog ludila su svrstali u "obaveznu lektiru" za mlade, dajući time opravdanje bogoubistvu. Uče nas da je život nemilosrdna utakmica i svima nam daju beznačajne brojeve umesto ličnih imena. I da ironija bude veća, živeći u skladu sa onim čemu su nas učili u institucijama ovog sveta, mi iznova bivamo institucionalizovani i smešteni ili u tapaciranu sobu ili u zatvorsku ćeliju, i opet nam daju naš broj. Jedan od vodećih učitelja u ovoj destrukciji zove se "revolucija". Taj učitelj tvrdi da je protiv "sistema" ali je sam najveći sluga "sistema". Naša navodna pobuna protiv "sistema" se sama pretvara u najgori mogući sistem. 

Pretraga

Tekstovi

PREPORUČUJEMO

Ninićevo LIKOVNO i PESNIČKO izražavanje (kritike)

NINIĆEVO SELFIČKO SLIKARSTVO

RAZGOVOR SA NINIĆEM objavljen u magazinu SENSA (martovski broj)

PREDAVANJA D Ninića

     - O molitvi OČE NAŠ

                            - video snimak

                            - o predavanju

                            - o predavanju (engleska verzija)

     - Na temu BOJE I DUHOVNOST

     - Tema RTANJ

             - Knjižara EVEREST

             - ISTRAŽIVAČKI FESTIVAL 2011.   (video zapisi)

             - RTANJ I DUHOVNOST (predavanje - snimak)

     Ninić na VIKIPEDIJI

              VIKIPEDIJI (engl.)

 

Novo (peto) izdanje popularnog romana OTKRIĆE  - U PRODAJI

Možete naručiti preko ovog sajta (kontakt) ili na telefon

060 3 44 11 77

 

VIDEO KANAL NA You Tube http://www.youtube.com/user/DusanNinic