Motiv neprijateljske braće kod Mana i Andrića - Rada Stanarević

Apstrakt: Kod Tomasa Mana (1875 – 1955) motiv neprijateljske braće se javlja u romanima Budenbrokovi i Josif i njegova braća, dok je u opusu Ive Andrića (1892 – 1975) dominantan u pripovijeci/mikroromanu Prokleta avlija.

Kada se prebaci iz porodične u apstraktnu ravan, motiv neprijateljske braće varira kod Mana u opozicionim parovima nagon – intelekt, odnosno duša – duh, tako što se Manova poetika  zasniva na ovoj dvojnosti, sintetizujući se u srednjem, ironičnom putu među krajnostima.

Kod Andrića, međutim, nema takve ravnoteže, već je u sukobu dobra i zla težište na dobru, koje se, mada bivajući žrtvom, ipak uspijeva očuvati, u vidu predanja, prenošenja od jednog do drugog nosioca, putem same priče i pričanja.

Ključne riječi: roman duše, žrtva,tajna.

 

 

*

 

            Motiv neprijateljske braće utkan je  već u savremenu porodičnu sagu o Budenbrokovima,  mladalački, prvi roman Tomasa Mana, objavljen 1901. godine. Međutim, ni u tom ranom djelu dualizam braće ne dovodi do običnog razlaza, nije čista podjela na dobro i zlo, pa će samo površnom čitaocu promaći okolnost da je Tomasubrat odbojan ne zato što mu je stran, već što u njemuprepoznaje i mrzi sopstvenu podvojenost, jedan dio samog sebe, onog sebe koje će se konačno, kao nadvlađujuće, preslikati u njegovom za život nesposobnom sinu, sa kojim loza Budenbrokovih izumire.

            Poznato  je da jeu romanesknu porodicu Budenbrok Tomas Man ugradio dostaautobiografske građe. Ista je velika, lijepairaskošna  kuća u Libeku, dvaju trgovačkih porodica, nestvarnih Budenbrokova i stvarnih Manova, ista su u porodicama i imena, Johan i Tomas, otac i sin, ista je i likvidacija firme, pa onda i prodaja kuće. Sve je istinito, čak i to da i Budenbrokovi i Manovi nabavljaju prikladno  izdanje Šopenhauerovih djela, pa kada Tomas Budenbrok, taj  promašeni trgovac, jednoga dana, osamljen i jadan, u fioci baštenskog stola otkriva Šopenhauerov Svijet kao Volju i Predstavu, onda on, nepogrešivo, čini se, ide upravo stopama svoga tvorca, Tomasa Mana.

            Dakle, u Tomasu Budenbroku se, pored naturalističkih, nasljednih crta, javlja i nenasljedno, antigrađansko shvatanje, oživotvoruje se Šopenhauerova ideja o svijetu kao bezmjerno proždrljivoj, haotičnoj, destruktivnoj Volji, koju nikakva sila ne može obuzdati, pa ne može ni Intelekt, jer i njega rađa upravo Volja, kao  prividnu suprotnost, utoliko što će putem ovoga ne da se ukine nego da se u  nadmoći svojoj obznani. Da li je trgovca  uništilo drugo Ja - sklonost ka refleksiji? Tomas Man je naknadno, tridesetak godina po pojavi Budenbrokovih,  na ovo pitanje potvrdnoodgovorio, objasnivši  da je svog junaka, stavljajući mu u ruke Šopenhauera, zaista pripremio za smrt, ali da je  njega samog lektira Šopenhauera odvela u sasvim suprotnom pravcu.[1]

            Znači, u tački zvanoj Šopenhauer, u kojoj bi čitalac mogao da prepozna idealno poklapanje realnosti i fikcije, a to je zgađenost nad životom (kukavnog fin de siecla-a, kritički bi primijetio Andrić[2]), dva su se Tomasa razišla: jedan odlazi u carstvo smrti, dok drugi istovremeno osniva  veliko carstvo predstave, odnosno ironije. Jer, kad je došao čas da čitam Šopenhauera, prisjeća se Man,  ja sam ga onda stvarno čitao, danima i noćima, kako čovjek vjerovatno samo jednom u životu čita, a u vrtlogu mojih osjećanja suštinska je bila neka metafizička opijenost (ein metaphyisischer Rausch), tako saobrazna  žestokoj, kasno probuđenoj seksualnoti  dvadesetogodišnjeg mladića, da je uistinu bila prije požudno-mističnog nego filozofskog karaktera.[3]

            U Manovo carstvo ironije ulaze oba Šopenhauerova dualistička svijeta, i svijet Volje, tj. čulnosti, i svijet Intelekta, tj askeze. Njihova je tjelesna objektivizacija spol (Geschlecht), ili, preciznije, genitalije, na jednoj, i mozak (Gehirn), na drugoj strani. Ovdje nagon i strast, tamo duh i spoznaja. Man je, naravno, izvršio izmjene u neprijateljskim svjetovima. Obrnuo je, kao prvo, predznak nagonskom svijetu, približivši ga  Ničeovom dionizmu. Jer, smatrao je, "Askese heißt Abtötung", askeza znači usmrćivanje. Jer, smatrao je takođe, ni Šopenhauer ne bi tako veličanstveno oslikao svijet navodno grozomorne seksualnosti da i sam nije bio, bar donekle, filozof nagona! Hladni spiritualist Kant  nikada ne bi mogao iznaći tako vehementne slike da opiše Ding an sich, kakve su Šopenhaueru prosto same od sebe navirale pri predstavljanju najdubljih patnji što ih izaziva svijet nagona.[4]

            Dok slikovito tumači Šopenhauera i njegove metafizičke postavke, i oboje futuristički presvlači: Šopenhauera, na kraju, u modernog psihologa duše koji nas direktno vodi do Frojda, a Volju i Intelekt u Frojdovo nesvjesno Es i svjesno Ich, dok se tako razigrao i naizgled zanio u predstavama,  te 1938. godine, kada se pojavljuje  analiza Šopenhauera, Tomas Man, u stvari,  korača već pređenim, savladanim putem, već je održao veliko predavanje o Frojdu, živopisnoga razotkrivajućina primjerima iz  romanaJosif i njegova braća. Već je napisao i objavio tri od četiri dijela tog  mitskog romana  koji se u cjelini proteže na dvije hiljade stranica, i za čije dovršenje mu je trebalo skoro dvadeset godina.

            Pažljivi čitalac odmah, na prvim stranicama, u kvazi-naučnom uvodu romana, ironično nazvanom Vorspiel: Höllenfahrt (Predigra: Silazak u pakao), bukvalno naleće na Šopenhauera. Ne onoga  iz lektire Tomasa Budenbroka, nego novog, preporođenog, vraćenog, moramo tako da kažemo, iz realističkog, građanskog romana u prvobitno, praprvobitno stanje, u roman duše (Roman der Seele) - izričit je kazivač prologa,pa čitaocu  preseljenje u mitsko olakšava asocijacijom na  zaista u ljudskim prapočecima ispjevanu pjesmu: "Zašto dade nespokoj mome sinu Gilgamešu,/Zašto mu dade srce koje ne zna za mir".

            Paradoksalno, ali ipak: Šopehauerova Volja je, manovsko-mitski gledano, volja za ljubavlju, kao što je i sam silazak u pakao  motivisan  ljubavlju. "Kaže se da je duša", citiramo  iz prologa, "to jest elemenat pračovečjeg, kao i materija, bila jedno od na samom početku postavljenih načela i da je posedovala život, ali nikakvo znanje. I to je stvarno bilo tako, pa je ona, mada je prebivala u blizini Boga, u jednom visokom svetu mira i sreće, dopustila da je uznemiri i zavede sklonost (...) ka još bezobličnoj materiji, ophrvana žudnjom da se s njom pomeša i iz nje proizvede forme pomoću kojih bi mogla doseći telesna zadovoljstva. Ali slast i bol njene strasti nisu se smanjivali samim time što je duša dopustila da bude zavedena da siđe iz svog zavičaja, već su se čak pojačali do razmera velike patnje".

            "Ali tu se onda umešao Bog, pošto je smatrao da mu kod takvog stanja stvari ništa drugo ne preostaje nego da duši, svojoj zalutaloj saputnici, priskoči u pomoć. On ju je podržavao u njenom ljubavnom rvanju sa materijom; on je stvorio svet, to jest potpomažući ono pračovečje, on je u njemu stvorio čvrste, dugoveke oblike, kako bi duša u tim oblicima dosegla telesna uživanja i mogla da začinje ljude. No odmah zatim (...) uradio je i još jednu drugu stvar. Poslao je (...) iz supstance svoje božanstvenosti čoveku u taj svet duh, kako bi u obličju čoveka dušu probudio iz sna i (...) pokazao joj da ovaj svet nije mesto za nju, te da je njen čulni strastveni poduhvat bio greh".

            "Što se duha tiče, on je (...) njoj (...) srodan, ali nikako nije (...) istovetan s njom, jer je mlađi: on je Božje izaslanstvo upućeno sa svrhom da dušu pouči i da je oslobodi". "... ali njemu se, iako mu to nije namera, pod pritiskom nagona i osećanja koji bi se mogli označiti kao nedopustiva zaljubljenost u dušu (...) reči u ustima izvrću tako da one gode duši i njenom poduhvatu, pa tako, (...) na štetu svojih sopstvenih ciljeva, govore u prilog života i oblika". I konačno, Bog se nije rasrdio na dušu, "on joj je odmah, nepozvan, pohitao u pomoć, lično se upleo u njenu spoznajnu ljubavnu borbu sa materijom, dopustivši da iz te borbe proiziđe smrtni svet formi, kako bi duša u njemu mogla da uživa; u tom i takvom ponašanju Boga veoma je teško ili je možda  čak i nemoguće razlikovati samilost od simpatije:"[5]

            Time su dati metafizički obrisi  romana. Čine ih Bog, duša, duh, - a sve troje su otjelovljeni u čovjeku. Istovremeno, i u istom šaljivo-svečanom tonu, predstavljeni su glavni akteri i detalji čitavog niza mitskih i mističnih priča koje će potom uslijediti. I ovi akteri čine kvaternio, formiran već na metafizičkom planu. Oni su patrijarsi jedne naročiteporodice. Njihova je povijest ukratko data u Prvoj knjizi Mojsijevoj koja se zove Postanje, a nalazi se takođe u dvanestoj glavi i čitavih sto i jedanaest stihova Korana.    

            Neprijateljstvo braće porodicu od početka prati, bivajući njen probni kamen, dajući joj podsticaj i pravac.Najstariji upamćeni začetnik porodice je Avram, zatim slijedi Isak, za njim Jakov, pa  onda Josif. Avram, čovjek iz Ura, ima zadatak da, obuzet nemirom, krene na neizvjestan put kako bi spoznao Boga. Avram ima dva sina: starijeg, vatrenog Ismaila, kojeg rađa sluškinja Agara, i mlađeg, Isaka, rođenog sa voljenom ženom Sarom, koga Avram određuje za nasljednika. I Isaku pada u dio, radi produženja predačke misije, da blagosilja pravoga od dvojice sinova-blizanaca: ne prvorođenog, riđeg Isava, nego iz viših sfera za blagoslov predodređenog, umnog Jakova. Jakov je taj koji stiče veliko potomstvo od dvanaest sinova i od Boga, sa kojim u divovskom rvanju ostvaruje uzajamno priznavanje, biva prozvan Izrailjem, osnivačem istoimenog naciona.            

            Jakov je stoga mitski junak, ali je istovremeno i glavni junak ovog romana duše - po neizmjernoj ljubavi prema ljupkoj Rahilji, mlađoj kćeri Lavanovoj, i prema iz te ljubavi rođenom sinu Josifu, nadaleko čuvenom po ljepoti, kao i natprirodnoj darovitosti. U Jakovu se stiču oba Šopenhauerova dualistička pola, i bivaju sjedinjena, tako da je na primjeru Jakovljevom, a u poređenju sa u tom smislu znatno siromašnijimTomasom Budenbrokom, moguće raspoznati razvojni put Tomasa Mana, koji u zreloj i poznoj fazi književnog stvaranja zapadni dualistički princip preobražava, prevodi na istočnu stranu, na kojoj je na osoben, mističan i u zapadnom hrišćanstvu neprihvaćen  način, prevaziđen svijet suprotnosti.[6]

             Život  i priče Jakovljeve ispunjeni su dvostrukom borbom, duševnom i duhovnom. Dušom je vezan za Josifa, no duhu je dato da odnese prevagu, te da drugome sinu, a ne Josifu, da blagoslov, kako bi se ispunila riječ Božija i stvorio izrailjski narod.Tako Josifu, ljubljenom sinu, četvrtom članu kvaternija, u ovoj monumentalnoj romanesknoj tetralogiji,  ne pripada uloga patrijarha, nego uloga žrtve. On, začet u sladostrasti duše, i sam, kao i duša, sanjalački neobuzdan, snivač snova (Träumer der Träume),  kako mu se zavidna  braća rugaju, biva bačen u bunar da ga zvijeri rastrgnu, kao što  i od Ištare strasno ljubljenog boga Tamuza rastrga divlji vepar, i kao što  Set divljački raskomada brata svoga Ozirisa, pa sama vrhovna boginja Izida sakuplja komade ljubljenog boga i na mističan ga način oživljava u obliku sina Horusa.

            Da, Tomasu Manu, piscu neobične epske širine, došla je u ruke knjiga o egipatskoj mitologiji još prijeŠopenhauera![7]Oboje je prvom i nezaboravnom ljubavlju ispio do dna. U romanu o Josifu i njegovoj braći isprepleo ih je - u staračkoj mudrosti i opširnosti kojimanadomještavanekadašnjumladalačkuslutnjui strast. Doveo ih, štaviše, u neprekidno uzajamno kretanje, preobražavanje, i, kao najvažnije – ponavljanje. To je specifičanManov postupak takozvanog okretanja sfere (drehende Sphäre), kojom prilikom ne samo što se dobro pojavljuje kroz zlo, ili mlađem duhu bude data prednost nad prvobitno favorizovanom dušom, nego se taj postupak – što je zapravo suštinsko svojstvo mita, odnosno podsvijesti[8] – uvijek ponavlja i obnavlja, tako da se prošlost i budućnost susreću u jednoj neprekidnoj sadašnjosti.

            No, da ne bismo zapali u zabludu da se Man pod starost poveo u ideji o besmrtnosti za Gilgamešom iz Uruka, koji je dvije trećine bog, ili za egipatskim faraonima kao tjelesnim pojavama boga Sunca[9] - da ne bismo smetnuli s uma Manovu ironiju, citiramo završni odlomak iz znamenite priče Der Rote (Riđi):

 "Ona se (sfera, R.S.) obrće i često su oni otac i sin, ti nejednaki, riđi i blagosloveni, pa sin lišava oca muškosti ili otac kolje sina. Ali često su opet – a da niko ne zna šta su najpre bili – braća, kao Set i Usir, kao Kain i Avelj, kao Sem i Ham, i može biti da utroje (...) čine oba para u mesu, očinsko-sinovski par na jednoj, bratski par na drugoj strani. Jer Ismail, divlji magarac, stoji između Avrama i Isaka. Onome je on sin sa srpom, ovome je riđi brat. Zar je Ismail hteo da uškopi Avrama? Naravno da je hteo. Jer on je upravo bio naumio da Isaka zavede na 'donjosvetsku'ljubav, a da Isak nije oplodio utrobu žene, ne bi bilo Jakova i njegove dvanaestorice, a da toga nije bilo, šta bi onda bilo sa proročanstvom o bezbrojnom potomstvu i od Avramovog imena koje znači 'otac mnogobrojnih'? No, sada su opet hodali u sadašnjosti svoga mesa, kao Jakov i Isav, i čak je i Isav, klipan, u priličnoj meri znao kako s njim stoje stvari, - a tek pogotovo Jakov, obrazovan i uman kakav je bio!"[10]

            Jakov, kako je ranije već rečeno, neće za nasljednika odrediti Josifa, u čijem je obličju neizmjerno volio Rahilju. Iako se Josif na čudesan način izbavlja iz jame, u koju su ga braća bacila, i u Egiptu se uspinje na najviši položaj, pa je u stanju da spasi  Izrailjev rod od propasti kada  naiđu godine gladi, ipak blagoslov pripada bratu Josifovom i sinu sestre Rahiljine, Lije: Judi. Ali se na samrti Jakov od Josifa oprašta  riječima najdublje ljubavi, kao i samospoznaje. Riječima iz kojih čitalac na kraju romana ponovo otkriva i Manovu mladalačku ljubav za, opet iz ljubavi, preobraženog Šopenhauera. "U tebi sam imao nju, mili moj, kada mi je Silni oteo", kaže otac, "u tvojoj ljupkosti ona je nadalje živela, a ima li ičeg slađeg od dvojakosti, od neodređenosti? Ja dobro znam da dvojakost nije stvar duha koji mi zagovaramo, nego je narodska ludost. A ipak sam podlegao njenoj moćnoj čaroliji. Može li čovek uopšte uvek potpuno da pripada duhu i da izbegne ludost? Evo, dvojak sam i ja, ja sam Jakov i Rahilja. (...)bio si sve što je moje srce razumevalo pod ljupkošću; ozbiljno je bilo moje srce ali meko, zato je ono bilo slabo i popustljivo pred ljupkošću. Pozvano da bude uzvišeno i posmatra dijamantske oštre hridi, ono je potajno volelo draži brežuljaka".[11]  

            Manov roman se završava u sjedinjavanju triju svetkovina: Jakovljevog blagosiljanja sinova, sinovljevske sahrane oca i, kao vrhunac, slavljenjem same Priče u kojoj je sve to ispričano, a koja je opet svečano ponavljanje jedne uvijek iste, žive i sadašnje – priče.

*

           

            Tako stižemo do Andrića i njegove takođe svečane priče o dva brata suparnika. I Andrić je ovu  pričušto, poput Manove, ima mitsku dubinu, napisao u zreloj životnoj dobi, kao krunsko djelo.

            I Andrić naravno ima svog Šopenhaura, i to većeg i od samog Šopenhauera, koga je uostalom Andrić i čitao, i vraćao mu se, ali više na način Tomasa Budenbroka.[12]

            I Andrić, kao i Man, priča, i ponavlja, drevnu priču o neprekidno obnavljanoj priči o žrtvovanom sinu. To je priča koja sjedinjuje oba arhetipa, lični i kolektivni. Ali je to ovaj put i priča o neispunjenoj "narodskoj ludosti" i neostvarenoj "draži brežuljaka", priča, za razliku od Manove, o bezuslovno žrtvovanom, i u jamu, ovdje nazvanoj Prokleta avlija, bačenom  i zauvijek nestalom sinu. Ali takođe, premda na  ozbiljan način, kao stvar nepopustljivog duha, priča koja sama sobom kruži u  neprestanoj sadašnjosti.

            Ono Manovo dubinsko analiziranje Šopenhauera, to je Andrićevo mitsko prikazivanje   Njegoša, objavljeno 1935. godine.

            Kako god je Man  nadahnuto i proživljeno pisao o Geteu, Vagneru, Tolstoju, i  Frojdu, tako isto je Andrić  ispisivao nezaboravne riječi o Vuku, Goji, sv. Francisku, Lauri i Petrarki.

            Ali ipak, Njegoš je na prvom mjestu. "... isti onaj Rade Tomov", predstavlja ga Andrić, "za koga je Petar I pre više godina kazao proročanske reči: 'Ovo dijete, ako uzživi, biće odličan junak i pametan čovjek.' Na mladiću je bilo ne samo proročanstvo nego i kao naročito određenje Promisli. Sticaj prilika bio je takav da je on izabran za naslednika, iako je bio najmlađi sin najmlađeg od trojice braće Petra I".[13]

            Njegoš kao uzor, jer ponavlja i nastavlja drevni predački obred, idući stopama cara Lazara, kao vladika, vladar i pjesnik u jednom.

            Andrić ima neizbrisivu ljubav za kosovski mit i žrtveni aspekt toga mita. U ovome drugome on je, mora biti, prepoznao sopstveni životni put i zadatak.

            Zaista, Andrić se potpuno identifikuje sa u biti tragičnim, mada veličanstvenim, svetim  likom Njegoševim. Njegoš je Andriću otac po duhu, brat po duši, on sam! -  po izgubljenoj ličnoj sreći i ljubavi.

            Andrić je pomno proučio Njegošev život i oslikao ga u nizu nezaboravnih, u potpunosti biblijskih prizora. To što piše u Andrićevom Njegošu kao tragičnom junaku  kosovske misli ne treba čitati niti izgovarati u običnim prilikama.

            Boraveći u Italiji, Andrić kao da nesvjesno ponavlja, bolje reći: on uistinu ponavlja Njegošev doživljaj Italije, u čijoj se ljepoti i blagosti bolesnom vladiki balkanska tragika ukazala u najstrašnijoj oštrini, te je pred Ljubom Nenadovićem grubo vikao: "Ala se mi Sloveni narobovasmo!"

            Kad je Njegoš bio nesrećan u Rimu, onda drukčije nije moglo biti ni Andriću. Rim mu je sumoran i pust, i nesnosna  ta močvara koja se zove vječni grad. S druge strane,  dok se tako žali na Rim, Bosna mu je,  te iste, 1920, "naročito lijepa i plodna."[14]

            Njegoš je mlad obolio i umro, Andrić je cijelog vijeka bolovao, i u nesanici ponovo i ponovo proživljavao rastanak sa životom  i istinito suočavanje sa  nakaznim licima smrti; pisano svjedočanstvo o tome nalazi čitalac na posljednjim stranicama Znakova pored puta.

            Andrić je prvenstveno epski pisac, kao i Man, ali je epika Proklete avlije, vidi se to već i po naslovu, sabijena i stisnuta do krajnjih granica, kao plod neke neizmjerne boli. Andrićeva bolest, kao i Njegoševa, je bez sumnje i novalisovske prirode, bolest koju je Man odlično poznavao, mada sam od nje nije bolovao. Man je rođeni epski pisac, Andrić je poeta koji  dušu okiva epskom objektivnošću, da ne bi prepukla.

            Kad, na primjer, citira D'Anuncija, u napisu iz 1922, a tada mu je tek trideset godina, Andrić u zavijenoj formi, preko tuđe poezije, daje srcu oduška:  "Evo gde poezija moje mladosti", objavljuje D'Anuncio u Andrićevom prevodu, "ulazi ne dodirujući poda, dižući lagano, lagano dugu./ Je li to moja magija? Dakle je bolest uistinu magičke prirode?/Sve je tu: prošlost i budućnost. To je moja magija, umesto da starim, ja bivam sve mlađi./Evo drevnih i budućih vremena./... Šta imam da svršim? Šta da počnem?/...Kakva imena da dadem konstelacijama koje drhte u daljini moga bola?"[15] I kada o D'Anuncijevoj poeziji kaže "da savršeno evocira beskrajnu napuštenost i ono sivo i nemilosno što sačinjava potku života, a što možemo potpuno da sagledamo samo u bolesti i samoći"[16], zar  to - posredno, skriveno -  Andrić ne ukazuje čitaocu na lične, i najdublje, emotivne tajne?

            Dakle, počev od dvadesetih godina Andrić će se preusmjeravati od neposredne, varljive riječi duše ka epskoj riječi, onoj što je "postala telo", i povinovala se logici materije. U epici su, kako je poznato, "telo reči"-likovi. Likovi, iznosi Andrić 1937. godine u istoimenom članku, nisu ništa drugo do ovaploćena riječ.[17]

             Pa kad je već krenuo putem epske riječi, Andrić je, znajući joj za praobrasce: u Vukovim narodnim pripovjetkama, u pričama Hiljadu i jedne noći i u Bibliji[18], a pošto je i sam već bio objavio sva tri romana, uzeo, potkraj četrdesetih, u članku pod naslovom Nešto o stilu i jeziku, da citira, kao jednu, po njegovom mišljenju, od najboljih stilskih vježbi što ih možemo imati[19], Memoare prote Mateje Nenadovića. Jedva nešto više nego pismenog ustaničkog vojvode, prvog diplomate nove Srbije[20], te oca naprijed pomenutog Njegoševog pratioca u Italiji, Ljube Nenadovića. Navodimo i mi jedan od Andrićevih odabranih citata iz epike prote Mateje: "Tako niz Dunav putujemo do Rama. Sad ne znam ali onaj prvi ili drugi dan vozili smo se u zahoždeniju Sunca pored Rama blizu kraja, dok eto iz kuće čovek siđe pobliže Dunavu, zapita čiji je čamac. Vozar mu odgovori: 'Naš je.' On kad nas dobro razgleda povika: 'Goni čamac kraju.' Mi izađemo iz čamca, i nazovemo dobro veče. On polako odgovori: 'Bog vam dobro dao i dobro došli moji saputnici!' – Ja po tome poznam da je to Jova Protić i  odgovorim: 'Boljim došli, ako si ti onaj koga mi tražimo.' – Kaže: 'Ja sam', i poljubimo se."[21]

            U Prokletoj avliji, objavljenoj 1954. godine, citira se Protino "Ja sam". Prota na taj način ne artikuliše neki obični, uzgredni međuljudski odnos, neki slučajni susret, nego je to, baš naprotiv, nešto ceremonijalno, od davnina utvrđeno, to je  biblijski način odazivanja sina čovječijeg kada ga božiji otacoslovi, to je  Avramovo "Ja sam" kada mu Bog naloži da ode na brdo Moriju i sopstvenom rukom prinese sina Isaka na žrtvu.[22]             

            UAndrićevoj Prokletoj avliji ispričane su, kako je poznato, najmanje dvije priče o neprijateljskoj braći. Može se to i drukčije izraziti: motiv neprijateljske braće tu je predstavljen  iz dva međusobno suprotna aspekta, racionalnog i iracionalnog.

            Priča o sultanu Mehmedu II Osvajaču i njegovim sinovima, starijem Bajazitu,  i mlađem Džemu, sadrži niz elemenata koje, na primjer, nalazimo u najstarijem modelu:   Avram – Ismail – Isak:  Ismailova majka je nižeg roda, kao i Bajazitova; iako otac više voli mlađeg sina, baš on je  predodređen za ulogu žrtve. Andrić ovu priču daje u petoj glavi Proklete avlije, u ozbiljnom tonu, logičkim objašnjenjem sukoba, i hronološkinižućizbivanja od početka do kraja, tj. do smrti i svečane sahrane mlađeg  i boljeg, a poraženog brata.

            Ista priča ispričana je još jednom, ali na nepovezan, snovit, bolestan, čulan način, čulan utoliko što dolazi iz duše koja ne zna za granicu između priče i života, pa se život i živi, ujedno i glavnikazivač priče počinje kretati po drevnoj, ko zna koliko puta ponovljenoj putanji – putanji žrtve.

            Glavni junak Proklete avlije jestegospodstveni mladi Turčin iz Smirne, Ćamil, čije ime u prevodu znači "Savršeni". I pošto, kako je poznato, Andrićeva epika nema mnogo mjesta za ironiju, ovo ime protagonisti potpuno odgovara.

            U svečanoj verziji priče uzrok nesrećne sudbine Džemove je iznenadna očeva smrt, zbog čega izostaje obred blagoslova, pa je Džem samo u  dušisultan,dok je u stvarnosti to njegov proračunati i okrutni brat.

            Ćamil uopšte ni nema brata. Nesrećna sudbina ga zadesi zbog tragičnih događaja u životu njegove majke čiju je vanrednu osjećajnost i ljepotu naslijedio, i zbog ranog gubitka ne samo majke već i oca, čiju je duhovnost i gospodstvo nosio u sebi. Zato je on, cjelovita ličnost, savršena, kada je, kako je ispričano u trećem poglavlju Avlije,  "u prolazu, kroz ogradu jedne male i bujne bašte, ugledao devojku Grkinju"osjetio munjevitu ljubav, i "rešen da je uzme", nudio sve, a nije postavljao nikakve uslove. I bio u toj najvažnijoj stvari duše, ljubavi, surovo osujećen, povukao se sa primljenim udarcem, i tek tada shvatio "šta sve može da deli čoveka od žene koju voli i uopšte ljude jedne od drugih".[23]

            I tako čitalac bude doveden u izvanrednu, rijetko ostvarljivu priliku da, u sklopu one iracionalne priče, i posredstvom više svjedoka i prenosilaca priče, prati, i proživljava i sam, Ćamilovo poistvjećivanje sa mitskim Džem sultanom, da se sa strahom i saosjećanjemunese uĆamilovupropast,uzrokovanutime što ne može da se odrekne sebe.   

            Da, Andrić, u posrednoj, epskoj formi, predstavlja najvažniji arhetip, mitski arhetip Sopstva.[24] A to je čin sa  atributima najveće numinoznosti, krunisan praiskonskim, uzvišenim, najsvečanijim, mada  raciju potpuno nedostupnim riječima: "To sam ja".

            Timriječimazaokružuje se Ćamilovasudbina. On nestaje u lavirintima Proklete avlije, a za fra Petra, s kojim se mladi Turčin vezao iznenadnim i dubokim prijateljstvom, prenijevši mu svoju priču, počinje vrijeme bez Ćamila,[25] štotrajesve dotle dok i fratar, uoči  smrti, ne prenese priču novom kazivaču, kako bi priča živjela  nakon što se i njegov život zaokruži i on sam se predstavi "gornjem"ocu na od postanja utvrđennačin. I tako dalje. To se stalno obnavlja i, dolazeći iz tajanstvenih dubina, unosi red i smisao u čovjekov život.

            Čitalac zna da se  u Prokletoj avliji  riječi "Ja sam" izgovaraju samo jednom, a da se kod Mana, u romanu o Josifu i njegovoj braći, na njih nailazi više puta, jer se Manovgornji i donji svijet u ironičnoj igri neprekidno prepliću, uzajamno se oživotvorujući. Andrić je, međutim,  drugog kova. Njemu je ova epska, mitska formula  potrebna da se obznani samo postojanje i nemjerljivadubina tajne, ali ne i da se ona razriješi.

 

 



[1]Thomas Mann, Lebensabriß, у: Autobiographisches, Fischer Bücherei, Frankfurt/M u. Hamburg 1968, стр. 230.

[2]Иво Андрић, Историја и легенда, Просвета, Београд 1997, стр. 158.

[3]Mann, Lebensabriß, стр. 230.

[4]Маnn, Schopenhauer, у: Adel des Geistes, Bermann-Fischer Verlag, Stockholm 1948, уп. стр. 380.

[5]Ман, Јосиф и његова браћа I, Матица српска, Нови Сад 1990. Превео Томислав Бекић, в. стр. 40 – 45.

[6]Уп. Рејнолд А. Николсон, Суфизам, ИП Бабун, Београд 2004, стр. 67, као и. Карл Густав Јунг, Аион, Атос,  Београд 1996, стр. 48.

[7]Маnn, Lebensabriß, op. cit., стр. 250.

[8]Уп. AndreJolles, EinfacheFormen, MaxNiemeyerVerlag, Tübingen1958, стр. 117, и Јунг, Аион, op. cit., стр. 43.

[9]Јосиф и његова браћаI, op. cit., уп. стр. 31.

[10]Исто, стр. 206, с тим штоjeБекићев превод овдје мало измијењен, и њемачке ријечи "Fleisch" и"Schoß"преведене као "месо" и "утроба".  

[11]Јосиф и његова браћа IV, стр. 606-607.

[12]Андрић, Свеске, Просвета, Београд 1981, стр. 103: "Све што знам, то је да се враћам Шопенхауеру. Постоје само бол и страдање".

[13]Андрић, Његош као трагични јунак косовске мисли, у: Уметник и његово дело II,Просвета, Београд 1981, стр. 11.

[14]Андрић, Свеске, op. cit., стр. 261 и 260.

[15]Андрић, Једна ратна књига Габриела Д'Анунција, у: Историја и легенда, op. cit., стр. 156-157.

[16]Исто, стр. 157.

[17]Ликови, у: Историја и легенда, стр. 29.

[18]Исто, стр. 41.

[19]Исто, стр. 40.

[20]Уп. Јован Деретић, Кратка историја српске књижевности, Светови, Нови Сад 2001, стр. 115.

[21]Андрић, Нешто о стилу и језику, у: Историја и легенда, op. cit.,стр. 42.

[22]О снази Аврамовог "Ја сам" и далекосежности његове вјере врло надахнуто пише Серен Кјеркегор, у: Бревијар, Модерна, Београд 1990, в. стр. 38 – 47. А Т. Ман ово "Ја сам" сматра основном формулом митског, по којој су, нарочито у античко доба, свој живот равнали значајни и велики појединци. Циљ је увијек понављање, цитирање мита, без икаквих примјеса субјективизма и случајности, суштина  у целебрирању  митског, а не у личној посебности. Није важно Ја, већ, напротив, његово поклапање са митским обрасцем, предикат, а не субјекат: Ichbin's.Врхунац испуњења овог митског обрасца види Ман у јеванђелским ријечима којима се разапети Христ у деветом часу обраћа Оцу да га врати себи: "Елои! Елои! лама савахтани": Боже мој! Боже мој! за што си ме оставио. На овај начин Син не испољава разочарење или  очајање, него  у завршници своје овоземаљске месијанске улоге дословце цитира пророчанске ријечи  Старог завјета (Псалам 22.) које најављују његов долазак! (Уп. Mann, Freud und die Zukunft, у: Adel des Geistes, op.cit., str. 581 – 587)

[23]Андрић, Проклета авлија, Дерета, Београд 2003, в. стр. 56 и 57.

[24]Уп. Јунг, Аион, op. cit., стр. 69 и даље.

[25]"Почело је време без Ћамила", уп. први пасус завршног, осмог поглавља, стр. 109.

Pretraga

Tekstovi

PREPORUČUJEMO

Ninićevo LIKOVNO i PESNIČKO izražavanje (kritike)

NINIĆEVO SELFIČKO SLIKARSTVO

RAZGOVOR SA NINIĆEM objavljen u magazinu SENSA (martovski broj)

PREDAVANJA D Ninića

     - O molitvi OČE NAŠ

                            - video snimak

                            - o predavanju

                            - o predavanju (engleska verzija)

     - Na temu BOJE I DUHOVNOST

     - Tema RTANJ

             - Knjižara EVEREST

             - ISTRAŽIVAČKI FESTIVAL 2011.   (video zapisi)

             - RTANJ I DUHOVNOST (predavanje - snimak)

     Ninić na VIKIPEDIJI

              VIKIPEDIJI (engl.)

 

Novo (peto) izdanje popularnog romana OTKRIĆE  - U PRODAJI

Možete naručiti preko ovog sajta (kontakt) ili na telefon

060 3 44 11 77

 

VIDEO KANAL NA You Tube http://www.youtube.com/user/DusanNinic