Da li postoji magija? Zašto su nekada đaci bili šibani prutom i vučeni za uši? A uskoro će deca u školi da tuku profesore

2013-11-10 17:59
D Ninić

 

"SUBOTA - ĐAČKA BUBOTA".   Ovu poslovicu slušao je, u detinjstvu, Vuk, i on je, u svojoj zbirci, pod br. 5919, objašnjava ovako: „Kad sam ja" — veli Vuk — „1796. išao u Loznicu u školu, još je bio običaj đake u subotu poslije podne tući bez ikakve krivice; ako je koji onaj dan, makar i poslije podne, bio bijen za lekciju ili za drugo što, to mu se nije primalo u račun, nego je morao i po drugi put običaja radi biti bijen". Sasvim slično objašnjenje daje Vuk i u „Rječniku" s. v. bubota; tu se kaže da je batinanje vršio sam učitelj, ni iz kakvih drugih razloga već „samo zato što je subota"".

Vuk jasno kaže da su deca bivala bijena bez ikakve njihove krivice, prema tome: to batinanje nije bilo kazna. Kakvog je onda moglo imati razloga? Moglo bi se pomislita da je to bila predohrana, neka vrsta pretnje đacima: njih treba izbiti pre no što učine krivicu, jer kad je već učine, onda je dockan tući ih. Za ovakvo rezonovanje naći ćemo paralele u Vukovoj poslovici № 6980: „Ciganin izbio sina, da mu tikvu ne slomi", i u poznatoj šaljivoj priči o Ciganinu koji najpre izbije dete pa ga pošalje na vodu — priči prema kojoj je citirana poslovica i postala. Ali ova priča kazana je, očevidno, u ironiji, u nameri da se ilustruje ciganska nedotupavnost. Ideja da se anticipira i pogreška i kazna — apsurdna je, i u našem slučaju utoliko bi bila apsurdnija što Vuk jasno kaže da su subotom bili batinani svi đaci, dakle: ne samo oni za koje se verovalo da će pogrešiti nego i oni najbolji, koji nisu davali povoda takvoj sumnji. Za batinanje subotom morali su, očevidno, postojati drugi razlozi. Ako inače potražimo kakav sličan običaj gde su deca ili mladići bili batinani otprilike na način kako je to opisano za Loznicu, tj. bez krivice, a u određene dane, pašće nam najpre u oči jedan spartanski običaj, koji je zabeležen u svakoj školskoj istoriji i zbog toga opštepoznat. Mislim na šibanje mladića u Artemidinom hramu u Sparti. Taj običaj često se spominje kod starih pisaca (v. literaturu u Fr. Schwenn, Die Menschenopfer bei den Griechen und Römern, Giessen, 1915, Religionsgesch. Vers. u. Vorarb., 15, 3, str. 972; pored ostaloga, kazuje nam Plutarh (Instit. lacon., 39) o njemu ovo: ''Spartanska deca bivaju šibana preko celoga dana na oltaru Artemide Ortijske, i u stanju su da izdrže boj dok ne umru, veseli i raspoloženi, takmičeći se jedan s drugim ko će više i bolje da izdrži. Onome koji pri ovoj utakmici pobedi ukazuju se najveće počasti. Ova utakmica naziva se diamastigwsiv, i vrši se svake godine''. Na drugom jednom mestu (Lyc., 18) kaže Plutarh da je ovaj običaj sačuvan i u njegovo vreme (II vek posle Hrista).

Slično nam referiše i Ciceron (Tusc., 2, 34): ''U Sparti dečake toliko šibaju da im iz tela pođe krv, a slušao sam, kad sam tamo bio, da su neki i podlegli udarcima. Pri svem tom, nikada se nije čuo, kod tih dečaka, ni jauk ni uzdah''. Lukijan (Anacharsis, 8) opisuje Spartance kako određenoga dana ''stoje na [Artemidinom] oltaru, i tu ih šibaju toliko da iz njih teče krv. Njihovi ocevi i majke stoje okolo, i ne samo da ih ne žale nego im još i prete, ako klonu duhom, i mole ih da izdrže što više i da podnesu bolove. Mnogi su i umrli pri ovoj utakmici, ne hoteći da, pred svojima, odustanu ni da se pokažu mekušci; ove je Sparta odlikovala na taj način što im je podigla spomenik. Ne treba zbog ovoga pomisliti da su Spartanci bili ludi ... Likurg ... je želeo da građani, u čijim je rukama spas otadžbine, budu što čvršći i dorasli svakoj nevolji ... Ako neko od ovih, u ratu, bude zarobljen, on neće odati spartanske tajne, ma koliko ga neprijatelji mučili, nego će smejući se podnositi udarce, tako da će ce šibanje dosaditi pre onome koji ga vrši nego onome koji ga trpi''.

Kakav je bio cilj ovoga šibanja? U starom veku postojala su, uglavnom, dva objašnjenja: jedno je, videli smo, Lukijanovo (i drugih: Fr. Schwenn, 98) — on drži da je to prosto bilo vežbanje u izdržljivosti. Drugo objašnjenje nalazimo u Filostrata (Vit. Apoll, 6, 20, 2) I Pauzanije (3, 16, 10). Po Filostratu, ovo šibanje, koje je vršeno na Artemidinom oltaru, bilo je zamena za ljudske žrtve koje su se nekada prinosile poznatom skitskom božanstvu, Tavridskoj Artemidi. ''Lakedemonci su umeli lepo da ublaže strahovitu sadržinu ove žrtve; oni su od nje načinili utakmicu u hrabrosti, pri kojoj niko ne gine, a oltar boginje ipak je poprskan krvlju.'' Slično objašnjenje daje i Pauzanija (3, 16, 10). U mogućnost da ovde doista postoji supstitucija ljudske žrtve veruju i neki moderni naučnici (S. O. M・ler, Dorier, 1824, 1, 385 idd; Sam Wide, Lakonische Kulte, Leipzig, 1893, 112. i dr; upor. Schwenn, o. s., str. 98, 982, 983, i Anton Thomsen, Orthia, ARW, 9, 1906, 4001). Od ovih objašnjenja prvo je izvesno netačno, a drugo je sumnjivo. Lukijan, čiji je ateizam i negativan duh svima poznat, posmatrao je sve pojave iz religije i kulta sa racionalističkog gledišta; on nije hteo ili nije umeo da razume narodnu religiju i kult, i njegova objašnjenja ne mogu se ni uzeti ozbiljno (cf. i Schwenn, 98).

Što se tiče drugog objašnjenja, kao da je to zamena, supstitucija ljudske žrtve, ni ono nije mnogo verovatno. Starinska tradicija tumači ceo običaj kao zamenu ljudske žrtve stoga što mi u Sparti imamo tobože skitsku Artemidu, na čijem su oltaru doista prinošeni ljudi na žrtvu (upor. Evripidovu Tavrid. Ifigeniju); međutim, kao što je lepo konstatovao Salomon Renak (Cultes, mythes et religions. Paris. 1908, 1, 176 idd), mi znamo da je skitski uticaj na grčke kultove bio uopšte minimalan, i nemamo nikakvih razloga da primimo za gotovo one udešene mitove (u Pauz. 1. s.) koji spartansku Artemidu dovode u vezu sa skitskom.

Verovatno je da su ovi etiološki mitovi postali tek posle Evripida, koji je prvi, na podlozi atičkih mitova, izmislio motiv da su Orest i Ifigenija doneli iz Tavride Artemidin kip (upor. Schwenn, 1. s., str. 98 i 981). Ostale razloge protiv drugog objašnjenja v. u Schwenn, o. s., 98 idd, i naročito Anton Thomsen, Orthia, 399 idd. Ali, ma kako stvar stajala, jedno je jasno: iz cele procedure (šibanje u određene dane i na određenom mestu; prskanje oltara krvlju; predmeg kojim se udaralo, o čemu vidi docnije) jasno je da šibanje mladića u Sparti nije bilo ni kazna, ni kapris, ni nekakva predohrana, već religijska, odnosno magična radnja. Kakav je cilj ovom šibanju, videćemo odmah.

Ovaj spartanski slučaj, iako izgleda neobičan, nije usamljen. Kod mnogih starih i modernih naroda postoji, o izvesnim danima, običaj ritualnog šibanja; to šibanje nije moralo biti uvek onako grubo kao kod Spartanaca, i udarci su ponekad mogli biti samo nagovešteni — ali je izvesno da svi ovi običaji imaju ritualni karakter i jedan isti magični cilj. Kako je to udaranje izgledalo, i šta je ono bilo, kazuju nam ovi primeri: Vuk, Posl., 5295: ''Pušti zlo, uzmi dobro! U Risnu na Mladijence rano ujutru biju djecu kakvom grančicom šale radi. A djeca opet između sebe biju se vas dan govoreći to isto''. Upor. i sličan grčki običaj u Plutarch. Sympos„ 6, 8, 1, 1, i Anton Tomsen, 1. c., 409 id. Vuk, Posl., 1006: “Da rasteš kao vrbica, A da se gojiš kao gica! — govore djeci kad ih na Cvijeti ujutru iz šale udaraju vrbicom''. — Upor. i Karadžić, 1, 1899, 163. Franjo Ivanišević (i J. Simunić), Poljica: Narodni život i običaji, ZNŽOJS, 10, 1905, 39: ''Mladinci su treći blagdan po Božiću; svetkuje se ka' i jučer, ali ne ima velike spreme u kući. To je zadnji božićni dan ... Mala dica rano se ustaju oni dan iz postelje, jer će ji mater ošinit šibon maslinovon, i to se kaže ''mladinčati''. Kažu da že dica bit zdrava kad se na Mladince mladinčaju. Običaj je u nikin selin da i muž mladinča mladu ženu stopro dovedenu u kuću!''

Vuk, Rječn., s. v. Božić: ''Gdjekoji [o Božiću, ili odmah posle Božića] udaraju rogom od božitnjega peciva voćku nerotkinju po žilama govoreći: Ja tebe rogom, a ti mene rodom''. Juraj Čolić, Godišnji običaji (Varoš u Slavoniji). ZNŽOJS, 21, 1917, 145: ''Na Mladince urani gazda, uzme šibu, pa ide od kreveta (postelje) do kreveta pa mlâdi sve. Kad je već dan, idu ''mladinci'' od kuće do kuće i šibaje. Počaste ji rakijom i jabukom il' orasi''. Vuk Vrčević, Tri glavne narodne svečanosti, Pančevo, 1883, str. 17 id: ''Svaka majka na veče ovoga dana [Mladenaca o četvrtom danu Božića] nabavi ... listatu granu lovorike ili masline, ili šimšira (treba da je grana sa zelenim listovima). Digne se ujutro prije no što svane, pa s onom granom učini nad vatrom krstovidni znak, te otkrije ... đecu pa po njima frska dosta jako redimice govoreći neprestano: Pušti zlo, a uzmi dobro! Pušti bolest i jade, a prifati zdravlje! ili: Pušti ljenost, a uzmi krepost!'' Upor. i GZM. 11, 1899, 717. Upor. i Vuk, Pjesme, 1, 423, 16 idd:

''Već sam bila jedina u majke,

Ranila me medom i šećerom;

S večera me vinom umivala,

U ponoći slatkom medovinom,

U prozorje vinom i rakijom,

Da joj budem b'jela i rumena;

Budila me tananom šibljikom,

Da joj budem tanka i visoka''.

 

Ako se urečena živina bije lipovom granom, isteraće se iz nje uroci — veruju Slovenci (v. podatak u B. Šuleka, Zašto Sloveni poštuju lipu, Rad Jugosl. akad., 43,188, str. 157)2). I tako dalje.

Za ovakvo ritualno udaranje znali su, kao što smo rekli, i stari i moderni narodi; ono se, i kod njih, dešavalo u isto određeno vreme kao i kod nas, o pojedinim praznicima, naročito uz mesojeđe, o Uskrsu, o Đurđevdanu, o Božiću. O rimskim Luperkalijama (15. februara) trčali su sveštenici, luperci, po varoši i udarali žene, gde bi koju sreli, kaišima od kože žrtvovanog jarca. U Rimu su, 7. jula (popae caprotinae), udarale žene jedna drugu grančicom od smokve; o prazniku Faune udarale su se grančicom od mirte (v. S. Reinach, 1, 177 id). Kod modernih naroda, naročito kod Germanaca i Slovena, ima mnogo paralela. Nemački naučnik Manhart opisao je ove običaje u svom velikom delu Wald- und Feldkulte (naročito I2, str. 251 idd).

Slučajeva ima vrlo mnogo (npr. ritualno šibanje kod Rusa, o Cvetima, šibanje o karievalu, itd.), ali je nepotrebno da ih ređamo, pošto se svi manje ili više podudaraju sa navedenim srpskim. Mogu se spomenuti samo neki karakteristični detalji, koji su, uglavnom, zajednički u svima ovim slučajevima. Šibanje se uvek vrši u određene dane, uglavnom u proleće i oko Božića; udaraju se mladi momci i devojke, ili mlade žene, pa onda životinje i voćke; u nekim slučajevima udara se i zemlja. Šibanje se vrši prutom ili prućem od vrbe u najviše slučajeva, ili prućem od breze, zove, leske, ruzmarina, koprive. Udaranje je nekad vrlo svirepo, i ponekad je potrebno da poteče krv (upor. Manhart, I. s., str. 255). Kakav je cilj svemu ovom? Po Manhartu, udaranje prućem, koje je zeleno, bujno i u kome se nalazi sakriven životni princip, demon vegetacije, ima za cilj da u nama probudi, pojača plodnost i životnu snagu; u isto vreme, treba da se iz nas izgone zli demoni (upor. Srpsku poslovicu: ''Pušti zlo, uzmi dobro!'' Za teranje zlih demona prutom ili štapom upor. Uz Manharta, uglavnom, pristaje i danski naučnik Anton Tomsen (Orthia, 407 id). Ima i drugih objašnjenja ovih običaja. Salomon Renak (Cultes, 1, 173 idd, upor. i 2, 213) naročito podvlači fakat da se, kao sredstvo za udaranje, uzimaju uvek samo izvesna drveta ili delovi izvesnih životinja. Prema tome, cilj udaranja bio bi da se, kroz instrumenat udaranja, koji je u stvari kakav starinski totem, unese u nas snaga toga totema. Primitivan čovek doista oseća težnju da, s vremena na vreme, ili u slučaju nevolje, recimo kakve epidemije, unese u sebe snagu svoga totema ili božanstva. Taj prenos snage, to diviniziranje, može se izvesti na razne načine. Navešćemo nekoliko primera. Jedan od najpoznatijih načina jeste teofagija, ritualno jedenje totema ili božanstva. Pričešće je, u stvari, ovakvo ritualno jedenje božanstva; u našem narodu ostao je još običaj ritualnog jedenja totema o Badnjem danu (prase), Đurđevdanu (jagnje), Svetom Iliji (petao). Navešću još jedan primer gde primitivan čovek pokušava da kroz usta, jedenjem ili pijenjem, unese u sebe snagu božanstva. Za vreme bugarskog rata video sam u selu Konopnica (blizu Krive Palanke), u sasvim novoj crkvi, kako su svima svecima brižljivo i gotovo neprimetno sastrugane oči; saznao sam da seljanke uzimaju prašinu i piju je u vodi — imamo opet jedan lep slučaj teofagije. (Otuda su kod nas, po starim crkvama, često svecima uništene, sastrugane ili izvađene oči, i tako je postalo verovanje — za njega upor. Rakićevu pesmu o Simonidi! — da su Turci i Arnauti vadili oči našim ikonama). Ima i drugog načina da čovek prenese na sebe demonsku snagu, npr. kad, za vreme grmljavine, legne na zemlju (upor. Vuk, Rječn., s. v. grmljeti), ili kad provuče svoje dete kroz vučji zev (upor. npr. Karadžić, 2, 1900, 217; 3, 1901, 175), ili kad pusti da ga sveštenik, koji je u ovom slučaju eksponenat božanstva, zgazi nogom (upor. za ove slučajeve uopšte Otto Weinreich, Antike Heilungswunder, Giessen, 1909, Religionsgesch. Versi. u. Vorarb., 8, 1, str. 67 idd).

U Levču na Đurđevdan deca se opasuju vrbom i drenom; u Bosni i Hercegovini na Đurđevdan pre zore ljuljaju se na drenu i kite njegovim grančicama (P. Sofrić, Glavnije bilje, 86), bolesnici se provlače ispod orahovog korena (ibidem, str. 175), ili drugog kakvog drveta, koje ima neobičan izgled, itd. (v. Mojo Medić, Provlačenje kao lijek, ZNŽOJS, 18, 1913, str. 231 idd). I tako dalje. Po Renaku, dakle, udaranje grančicom ili čime drugim je udaranje totemom, a udaranje totemom nije ništa drugo nego diviniziranje, prenošenje snage iz totema— dakle, neka vrsta pričešća. Kad vidimo na koje sve načine pokušava čovek da na sebe prenese božansku snagu (teofagija, ljuljanje, provlačenje, kićenje, opasivanje itd.), moraćemo dopustiti da je šibanje, posle teofagije, doista najsigurniji metod da se taj prenos izvrši. Naročito će ovaj metod imati dejstva ako prilikom šibanja poteče krv, kao što je to bio slučaj u Sparti, pa onda u nekolikim primerima koje navodi Manhart, najzad u šibanjima starinskih Gala, sveštenika Velike Majke. (U čemu je, upravo. magična snaga krvi — nije jasno: nekolike hipoteze o tome navodi Schwenn, o. c., 83 idd.)3) — Najzad, Frezer (J. G. Frazer, u svom komentaru uz Pauzaniju, 3, 16, 9 = Frezerova knj. 3, str. 342) misli da je šibanje spartanskih mladića bio jedan od običaja prilikom puberteta (upor. i T. Achelis, Abriss der vergleichenden Religionswissenschaft, Leipzig, 1908, str. 102), a Ernst Pful (Ernst Pfuhl, Zur Geisselung der spartanischen Epheben, ARW, 14, 1911, 643 idd) — da je to šibanje imalo za cilj da, u vremenu puberteta, pojača moć plođenja. Ali ma kako stvar da stoji, jedno je jasno: da je udaranje o mesojeđama, o Božiću itd. doista ritualno udaranje, da je to jedna magična manipulacija, kojoj je cilj da razbudi, pojača vitalnu snagu (''kažu da će dica bit zdrava kad se na Mladince mladinčaju'', v. gore) i izazove plodnost (''običaj je u nikin selin da i muž mladinča mladu ženu stopro dovedenu u kuću'', v. gore), i kojoj treba tražiti poreklo u religijskim shvatanjima primitivnog čoveka. Drugo, jasno je da je verovanje u magičnu moć šibanja bilo uvek, i svuda, vrlo rasprostrto. Upor. i M. R. Nilsson, Die volkstümlichen Feste des Jahres, 7 id, i 24. Po sebi se razume da je ritualno udaranje, kad mu je zaboravljen pravi razlog, shvatano drukčije. Šibanje mladića na Artemidinom oltaru u Sparti tumačio je Lukijan kao vežbanje u izdržljivosti. Isto tako, vrlo je prirodno bilo da se ritualno šibanje pokatkad moglo shvatiti i kao kazna. Tako se najčešće objašnjava običaj šibanja kod flagelanata, poznate sekte, koja se u srednjem i novom veku, iako zabranjivana od strane crkve, ipak pojavljivala s vremena na vreme, u Italiji i po srednjoj Evropi. Šibanje flagelanata, mučenje samog sebe pri tome, smatralo se kao kajanje, kao žrtva ili otkup od grehova. Ali iz ponekih podataka o flagelantima vidi se da je običaj, prvobitno, mogao imati drugi smisao, koji počiva na najprimitivnijim verovanjima u magičnu moć šibanja. Flagelanti koji su, godine 1349, prolazili kroz Nemačku i pozivali svet da pođe za njihovim primerom i šiba se — pretendovali su da šibanje ima istu onaku moć kao i krštenje i ostale tajne; šibanje dok se telo ne oblije krvlju je, u stvari, krštenje krvlju, koje je, tvrdili su flagelanti, moćnije od krštenja vodom i ima da ga zameni (v. podatke o tome u Reinach, Cultes, 1, 182 id). Očevidno je, dakle, da šibanje kod flagelanata nije imalo samo negativan zadatak, da nas kazni za grehe koje smo učinili i ništa više, već i jedan čisto pozitivan: to je bila neka vrsta inicijacije — magična radnja, koja ima da u nas unese naročitu magičnu moć.

Da se vratimo bijenju đaka koje opisuje Vuk. To šibanje, kao što smo videli, nije ni kazna ni zastrašivanje, a nije ni kapris kakvog histeričnog učitelja, jer Vuk izrikom kaže da je to bio običaj. Taj običaj, koji obuhvata i dobre i rđave učenike, te prema tome — da naglasimo još jednom — ne može biti kazna, mora imati za cilj neko dobro, neku korist mladih đaka, i morao je postati na osnovu uverenja da u samom udaranju, šibanju, mora biti nečeg dobrog, spasonosnog, onako kao što je naš narod uveren da je šibanje o Božiću dobro i spasonosno. Pitanje je sada kakvog je karaktera to uverenje, ukoliko se odnosi na loznički običaj — tj. da li je pedagoško, dakle racionalističko, ili religijsko.

Tu bi se moglo reći ovo:

Mi smo vrlo daleko od onih vremena kada je onaj koji vrši šibanje gledao u tome magičnu operaciju, prenos snage demona vegetacije, kako hoće Manhart (i donekle Tomsen), ili pričešćivanje totemom, kako hoće Renak, ili pojačanje plodnosti, kako hoće Pful; mi, uostalom, imamo vrlo malo podataka o celoj proceduri da bismo mogli doneti sigurne zaključke. Ja sam čak uveren da je loznički učitelj, bijući decu, mogao verovati da su batine tu radi kazne i zastrašivanja, ili da, bar, nisu na odmet. Ali, što mislim da se sme tvrditi, to je da je ovo bijenje doista postalo iz starinske praznoverice, da je to doista ostatak starinskog ritualnog šibanja, jednog običaja koji je, kao mnogi običaji, produžio da živi I onda kada mu je prvobitni razlog davno zaboravljen, produžio da živi utoliko pre što se u staroj školi — u kojoj je učiteljev autoritet održavan, uglavnom, fizičkom silom — pokazao kao sasvim celishodan. Običaj šibanja đaka postoji, u naročitoj formi, i kod Nemaca. ''Kad dete prvi put pođe u školu, udaraju ga zimzelenom po glavi, i govore: Idi i nauči štogod!'' (Sartori, Sitte und Brauch, Leipzig, 1910, 1, 45). 

Možda bi od interesa bilo znati čime su udarani đaci u lozničkoj školi. Ako je to udaranje doista bilo ostatak starinskog ritualnog udaranja, onda nije bez interesa znati instrumenat kojim se ono vršilo, jer bi to, eventualno, mogao biti nov, zaseban podatak za ilustrovanje celoga običaja. Vuk taj podatak nije zabeležio. Ali mi znamo kako se ta operacija inače vršila: klasični instrumenat za udaranje đaka po starim školama jeste leskovina. Ako bismo zapitali koga bilo od starinskih učitelja zašto baš leskovina, on bi nam, verovatno, dao odgovor da je leskovina vitka, bez čvorova, dakle: ne predstavlja nikakvu opasnost za pacijenta, a ovamo je čvrsta i pouzdana, i može da zada dobre udarce. Takvo objašnjenje bilo bi savršeno umesno, i da je i Vukov učitelj, ako je tukao đake leskovinom, morao isto ovako rezonovati, stvar je izvan svake diskusije. Ali da li je tako rezonovao i onaj koji je prvi uzeo leskov štap u ruke?

Ako se setimo izvesnih propisa koji se odnose na tuču dece, videćemo da u njima ima dosta praznoverice. Nije npr. svejedno kako će se deca tući i čime će ce tući. ''U Risnu kažu da djecu ne valja biti po poplatima [= tabanima] jer onda neće rasti'' (Vuk, Rječn., s.v. poplat). To je jedan slučaj gde praznoverica reguliše kako treba šibati decu, ali ima i drugih. U našeg naroda rasprostrto je verovanje da decu ne valja tući metlom, ''jer tada neće rasti''. Nije teško pronaći razlog za ovu drugu zabranu. Metla stoji u vezi sa zlim, htoničnim demonima (o prirodi tih demona v. E. Samter, Geburt, Hochzeit und Tod, Leipzig u. Berlin, 1911, str. 33ー): jedan od najjasnijih dokaza je što i kod nas i kod Germanaca (v. J. Grimm [— E. N. Meuer], Deutsche Mythologie, str. 907 id) na metli jašu veštice — metla je, dakle, njihov atribut i, eventualno, njihova inkarnacija; ako bismo, dakle, udarili dete metlom, preneli bismo na njega demonsku snagu koja je u njoj i koja bi detetu škodila. Moglo bi se očekivati da prema predmetima sa kojih se, prilikom bijenja, može preneti na decu opasna, škodljiva snaga — stoje drugi predmeti sa kojih bi se mogla preneti dobra, spasonosna snaga. Da li je, prema tome, narodna praznoverica preporučivala da se deca biju naročitim prućem, i da li je preporučivala da se biju leskovinom — nije mi poznato. Ali što se sme tvrditi, to je da je u leskovini, po verovanjima našeg naroda, postojala pozitivna, spasonosna magična moć. Od leskovog drveta prave bosanski Srbi živi oganj kojim će ce zapaliti prva vatra u novoj kući (GZM, 19, 1907, 328 id). ''U Bosni i Hercegovini narod veruje da je leska sveta i da u nju ne udara grom'' (P. Sofrić, Glavnije bilje, str. 145). Za vreme grmljavine naš narod skriva se pod lesku, ili meće leskovu grančicu za kapu (P. Sofrić, ibidem). Ovakvo isto verovanje imaju i Poljaci, Rusi i germanski narodi, upor. Danhardt, Natursagen, 2, 43, id. Drugo, Germanci su verovali da se od leske može stvoriti, načiniti čarobni štapić (J. Grimm, Deutsche Mythologie, 814, i Adolf Wuttke, Der deutsche Volksaberglaube, Berlin, 1869, 105 id); tragova takvoga verovanja ima i u našem narodu: u Bosni i Hercegovini veruje se da se štapom od leske može lako ubiti zmija, ''jer je zmija od đavola, dok je leska Hristom blagoslovena'' (P. Sofrić, 1. s.). Za slična verovanja kod ostalih evropskih naroda v. Danhardt, 1. s. i Bolte—Polivka, Anmerkungen, 3, 477. Dalje, kod Germanaca, u Pfalcu I Bavarskoj, na primer (v. Mannhardt—Heuschkel, Wald- u. Feldkulte, 272 id), postoji ritualno udaranje leskovim štapom (inače i kod njih u većini slučajeva mesto leske dolazi vrba). U jednoj narodnoj pripovetki iz Istočne Pruske (Der verzauberte Ba: E. Lemke, Volkst・liches aus Ostpreussen, Mohrungen, 1887, 2, 226, upor. Bolte—Polivka, Anmerkungen, 2, 236) vraćen je mladiću koji je pretvoren u medveda i deci koja su pretvorena u konje njihov ljudski oblik čim su udareni leskovim štapom. U drugoj pripovetki (v. Bolte—Polivka, 2, 414) pod udarcem leskovog štapa otvara se stena. Mladi Spartanci na Artemidinom oltaru šibani su (upor. Reinach, Cultes, l, 180) takođe leskovim prutovima: Artemida, u čijem su hramu oni šibani, bila je "Artemis lugodesmos, Artemida, koja je obožavana u leskovom pruću, tj. sveto leskovo pruće u kome je bio ovaploćen božanski numen, Šibanjem se težilo da božanska snaga Artemide, boginje plodnosti, pređe na mladiće. Leska može biti i simvol zdravlja: prema jednoj poljskoj legendi, Metuzalem je zato tako dugo živeo što je celog svog života stanovao u kolebi od leskovog pruća (Deinhardt, Natursagen, 2, 43). Najzad, naš narod, uveren da je leska božanska, osećao je potrebu da se, s vremena na vreme, divinizira njome: u okolini Šapca na Bohić ujutru pričešćuju ce leskovim pupoljkom (P. Sofrić, 1. s.); za slično pričešćivanje vrbovim pupoljcima, o Cvetima, kod Rusa. v. Manhardt— Heuschkel, str. 257; za pričešćivanje drenom, kod nas, v. P. Sofrić, o. s., str. 864).

Prema svemu ovome, mogućno je da je i u našem narodu bilo poznato ritualno šibanje leskovinom, kao što je postojalo ritualno šibanje vrbom, sa kojom je inače leska, u kultu, vrlo često vezivana ili njome zamenjivana.

Na kraju, moglo bi se postaviti ovo pitanje: ako bi se i dopustilo da je u našem narodu postojalo ritualno šibanje leskovinom, recimo o praznicima, otkuda da se to šibanje prenese u školu? Da li magična snaga koja je u leskovini može biti od kakvog interesa za školsku decu?

Ja mislim da se na ovo pitanje može dati afirmitivan odgovor. O leski govore nekolike naše narodne poslovice, npr. Vuk, 3327: ''Ljeskova je mast čudotvorna. Bojem se učini mnogo koješta'', i 3328: ''Ljeskovina je iz raja izašla''. Ove dve poslovice govore, doduše, o ''čudotvornoj'' moći leskovine, ali sa jasnom ironijom; u njima se pravi aluzija na bijenje u školi (ili su bar u tom smislu upotrebljavane), ali one ne samo da ne mogu objasniti običaj o kome govorimo nego, naprotiv, očevidno je da su postale u šali, i to onda kada je bijenje u školi bilo samo kazna.

Sasvim drukčije stoji stvar sa drugom jednom poslovicom koju nam je Vuk u dobri čas sačuvao. To je Vuk, Posl., 4243: ''Nije sastavljen oko lijeske'', ili (v. 4283): ''Nije triput oko lijeske sastavljen''. Poslovica znači (Vuk, ibidem): ''Nije u glavi kao što bi trebalo''. Već iz toga što se kaže da je radnja triput ponovljena jasno je da je to moralo biti neko vračanje. Sastavljanje, u ovom slučaju, treba da bude obilaženje, i to, očevidno, magično obilaženje. Ima dakle isti religijski karakter koji npr. i obilaženje mladenaca oko stola, obnošenje novorođenog Atinjanina oko kuće, obnošenje mrtvaca oko crkve, itd.: obilaženje oko leske ima onaj isti cilj koji ima pričešćivanje leskovim pupoljkom, ljuljanje na drenu, opasivanje vrbom, provlačenje kroz vučji zev itd. — dakle: prenos snage sa leske na čoveka. A kakva je ta snaga?

U poslovici jasno se kaže da onaj koji nije oko leske ''sastavljen'' nema razuma; da je, po propisu, obišao oko leske, imao bi ga.

U jednoj engleskoj narodnoj pripovetki mogli su ljudi pronaći na kom je mestu Mesec, koga su zli demoni sakrili ispod zemlje, jedino na taj način što su u ruke uzeli leskov štap i tako ga tražili. U narodnim pripovetkama, gde je reč o sakrivenom zločinu koji na kraju krajeva ipak biva otkriven, priziva nevina žrtva za svedoke životinje ili stvari (motiv o Ibikovim ždralovima!), najčešće sunce (upr. Grimm, 115, Die klare Sonne bringt's an den Tag), jep ono sve vidi i zna; interesantno je, međutim, da u jednoj maloruskoj pripovetki (v. BoIte—Polivka, 2, 532) uzima žrtva za svedoka lesku. Jasno je da je leska po verovanjima našeg naroda bila drvo znanja, ''drvo poznavanja dobra i zla''. Ko bi s njim došao u dodir postao bi pametniji, i zato je ono moglo biti od interesa za školu. ''Der z・htigende Haselstock der Corporale und Schulmeister d・fte mehr als bloss praktischen Grund haben'' — kaže Vutke (o. c., 104). Upor. i nešto skeptičko rezonovanje Samterovo (Volkskunde, 79ー).  ''Leskovak kojim kažnjavaju kaplari i učitelji mogao bi imati više nego čisto praktičan razlog.'' Uzgred ću da napomenem da će još jedna školska kazna trebati, možda, da se dovede u vezu sa jednom starinskom praznovericom — to je vučenje dece za uvo. U staroj školi đak koji bi odgovorio na učiteljevo pitanje dobio bi naređenje da sve svoje drugove koji su to isto bili zapitani pa nisu znali povuče za uvo. Uopšte, đak je, u staroj školi, vučen za uvo kad nečeg ne bi mogao da se seti. Možda i ovaj običaj, u krajnjem redu, počiva na praznoverici. Kod mnogih naroda može se konstatovati verovanje da je razum i pamćenje lokalizovano u ušima. Da bi Melampus, Kasandra, Helen, Tirezija mogli dobiti proročki dar i razumeti govor tica, morale su im prethodno zmije olizati, očistiti uši.

Među praznovericama koje se vezuju za pojedine delove tela, spominje Plinije Stariji verovanje da je pamćenje lokalizovano u donjem delu uveta (Plin. N. N., 11, 103). Otuda su, po rimskom običaju. u izvesnim prilikama svedoci, pre no što će dati iskaz, vučeni za uvo (i tom prilikom govorili bi im: memento!) da bi se bolje setili onoga za šta ih pitaju (upor. Hor. Sat, 1, 9, 75 idd. i Porfir. uz to mesto, i Otto Crusius, De Babrii aetate, Leipziger Studien, 2,18 5). Po jednom mestu u Babrijevim basnama može se zaključiti da je kod starih bio običaj da otac, kad je na samrti i ostavlja sinu što u amanet, vuče sina za uvo, da bi sin celu stvar bolje upamtio. Kad je Vergilije pisao ''o kraljevima i ratovima'', Apolon ga je povukao za uvo i opomenuo (''Cynthius aurem vellit et admonuit'' ...) da peva druge pesme (Verg. Ecl., 6, 3 id); uz ovo Vergilijevo mesto kaže Servije: ''auris memoriae consecrata est, ut frons genio''.  ''uvo je posvećeno pamćenju kao čelo geniju''. Za verovanje primitivnih plemena da je razum lokalizovan u uvetu upor. Frazer, Golden Bough3, 1, 1585.

Prema svemu tome, moguće je da je vučenje đaka za uvo imalo prvobitno za cilj da se u njima pojača moć pamćenja.

(VESELIN ČAJKANOVIĆ -  MIT I RELIGIJA U SRBA - Subota đačka bubota - Srpska Književna Zadruga 1973 )

Pretraga

PREPORUČUJEMO

Ninićevo LIKOVNO i PESNIČKO izražavanje (kritike)

NINIĆEVO SELFIČKO SLIKARSTVO

RAZGOVOR SA NINIĆEM objavljen u magazinu SENSA (martovski broj)

PREDAVANJA D Ninića

     - O molitvi OČE NAŠ

                            - video snimak

                            - o predavanju

                            - o predavanju (engleska verzija)

     - Na temu BOJE I DUHOVNOST

     - Tema RTANJ

             - Knjižara EVEREST

             - ISTRAŽIVAČKI FESTIVAL 2011.   (video zapisi)

             - RTANJ I DUHOVNOST (predavanje - snimak)

     Ninić na VIKIPEDIJI

              VIKIPEDIJI (engl.)

 

Novo (peto) izdanje popularnog romana OTKRIĆE  - U PRODAJI

Možete naručiti preko ovog sajta (kontakt) ili na telefon

060 3 44 11 77

 

VIDEO KANAL NA You Tube http://www.youtube.com/user/DusanNinic